Put je naporan. Asfalt se brzo gubi, čeka nas samo prašina, savana i truckanje. Poskakujemo u kombiju dok jurimo ka Masai Mari, mestu gde ćemo spavati u šatorima, u Masai plamenu i odakle ćemo ići na safari. Radi me adrenalin, onaj osećaj da je svaki momenat samo sada i verovatno nikad više. Da se ovi momenti neće ponoviti dva puta. Upijam što više, toliko da, dok ovo sada pišem posle skoro godinu dana od tog putovanja, pamtim toliko detalja sa puta – pripadnike Masai plemena koje srećemo duž puta zajedno sa stokom, pesak svuda po licu i kosi, nepreglednu ravnu savanu i simbol Afrike – drvo akacija. Ako ni po čemu drugom, po vegetaciji odmah znate da ste na drugom kontinentu.

Kada ići na safari

Kada se radi o klimi u Keniji, možemo je podeliti na sušne i na vlažne, odnosno kišovite periode/mesece. Kenija se nalazi na ekvatoru i generalno ima prijatnu toplu klimu.

Sušni period traje od juna do oktobra – to su najhladniji meseci, odnosno zimski period u ovom delu sveta. Dnevne temperature su oko 23 stepena, ili oko 28 stepeni ako ste blizu obale (na nižoj nadmorskoj visini). Jutarnje i noćne temperature su oko 10-15 stepeni. Kao što vidite, nema govora o pravoj hladnoći, već o afričkoj Ovo je, rekla bih, idealno vreme da se ide na safari. Dovoljno je toplo da možete u majci kratkih rukava, a večeri su dovoljno prijatne za spavanje. Samim tim što nema kiše, ima manje komaraca, nemojte to zaboraviti!

Kišni period traje od novembra do maja – ovo je letnji period, gde su dnevne temperature oko 28 stepeni, u zavisnosti od toga gde se nalazite (uz obalu je toplije, u Najrobiju je hladnije). Ovo ne znači da u ovom periodu ne treba ići, jer se i ovi meseci dele na 3 manja perioda:

• novembar i decembar – period tzv. “kratkih kiša”. To su meseci sa povremenim letnjim pljuskovima u popodnevnim i večernjim časovima.
• januar i februar  – promenljivo vreme sa dužim sunčanim periodima. Nepredvidiv period kada se radi o količini kiše.
• mart, april i maj – period tzv. “velikih kiša”. U ovim mesecima, pored čestih kiša, bude i visoka vlažnost vazduha pa se ne preporučuje odlazak u ovim mesecima.

Šta su “Velike migracije?”

Ako želite da vidite što veći broj životinja dok ste na safariju, preporučuje se da u Keniju dođete tokom perioda tzv. Velikih migracija. To je prirodna pojava migracija životinja, odnosno gnuova i zebri u okviru prirodnog rezervata Serengeti.

Prvo da pojasnim par termina:

Nacionalni park Serengeti – Ovaj ekosistem nalazi se većim delom u Tanzaniji, dok je njegov severni deo, koji se naziva Masai Mara u Keniji. Ceo ekosistem se prostire na oko 30.000 km2. Mi smo išli na safari u Masai Maru, jer smo išli iz Najrobija. Neke agencije preskaču Najrobi, putnike vode odmah u Tanzaniju, u neka od mesta ispod Kilimadžara i odatle vode ture na safari u druge delove Serengetija. Ovo vam pričam da biste pre odlaska znali koji deo nacionalnog parka ćete videti tokom svog safarija i da biste imali okvirnu orijentaciju gde ste.

Velike migracije gnuova i zebri – Ceo Serengeti je veoma bitan za životinjski svet Afrike jer se upravo ovde odvija najveća migracija životinja – oko dva miliona gnuova i zebri pravi veliki krug po nacionalnom parku Serengeti, putujući iz Tanzanije do Masai Mare i nazad, prateći kiše i rast trave koju kiše donose.

Ovu pojavu takođe nazivaju i Seven New Wonders of the World i The World Cup of Wildlife. Ovo možete da vidite samo u ovom delu sveta i nigde više, zato vam i preporučujem da na safari idete baš u toku perioda Velikih migracija kako biste videli ovaj fantastični prirodni fenomen. Ove migracije se dešavaju od juna do oktobra, a najzanimljiviji deo je gledati gnuove kako prelaze reku Maru u čoporu. Tu ih vrebaju razne opasnosti: krokodili ih čekaju u prikrajku, a postoji i opasnost od davljenja i napada većih životinja. Takođe, u Masai Mari se nalazi i najveća koncentracija lavova.

Slika iznad prikazuje godišnje kretanje zebri i gnuova – ovo je zaista važno da znate jer je prizor njihovog kretanja u čoporu zaista jedinstven. Ako vam je san da posetite Keniju, budete na safariju i da vidite sve ove životinje u prirodnom staništu, obavezno obratite pažnju na Velike migracije, ovaj prirodni krug kretanja životinja u potrazi za vodom i hranom koji nikada ne prestaje. Tu se vidi sva lepota i surovost prirode, borba na život i smrt, zebre i gnuovi s jedne strane i njihovi predatori – lavovi, leopardi, hijene, čite i aligatori s druge, koji ih neprekidno posmatraju i čekaju pravu priliku.

 U narednim tekstovima detaljnije ću vam opisati kako izgleda sam safari i kako smo se proveli u plemenu Masai.

Pratite nas!

Sve fotografije: Utisci sa putovanja i saputnici u grupi

The post Safari u Keniji – kada ići i šta su Velike migracije? appeared first on Utisci sa putovanja.

U prethodnom tekstu o Najrobiju navela sam da je Kibera ostavila najjači utisak od celog Najrobija. Od svega što sam videla na putovanjima, apsolutno ništa ne može da se poredi sa Kiberom. Navešću vam osnovne informacije o ovom naselju, a onda vas pustiti da kroz fotografije doživite ove nadrealne prizore.

U Kiberi živi oko 250.000 stanovnika. Stanovnici Kibere žive na zemljištu koje pripada državi, a samo 10% svih stanovnika ima u ličnom posedu kolibu u kojoj živi. Ne znam da li je koliba pravi naziv – kućom je nekako ne mogu nazvati, a opet, to je jedina kuća koju ovi ljudi imaju. Oni koji nemaju kolibe u vlasništvu, tu žive kao neka vrsta podstanara, bez ikakvih prava. Kolibe u kojima žive su najčešće veličine 4×4 m, sa zidovima od blata, limenim krovom i betonskim podom. U proseku, 8 ljudi živi u jednoj kolibi i za to plaćaju oko 7,5 EUR mesečno.

Tuga. Tuga je prva reč koja mi pada na pamet. I dok ovo pišem, ponovo proživljam sve te emocije koje sam i tamo doživela. Tuga, siromaštvo i neverovatni uslovi života. Kada nam je vodič rekao da ćemo na kraju dana, nakon obilaska centra Najrobija, videti i Kiberu, uz objašnjenje šta da očekujemo, imala sam okvirno u glavi kako bi to sve moglo da izgleda, ali za ove prizore vas apsolutno ništa ne može pripremiti.

Obratite pažnju na boju zemlje

Samo sam hodala u stanju polu-šoka. Kako se život uopšte odvija ovde? Šta ovi ljudi jedu, kako održavaju higijenu? Deluje kao da je ovde nemoguće živeti – a onda primećujem improvizovanu mesaru, prodavnice, frizera, tezge sa voćem i povrćem. Čak sam na jednoj tezgi videla dva nivoa – gore su bili kasetofoni, a dole žive kokoške!

Kiberu smo obišli sa par lokalnih vodiča, odnosno par momaka koji baš tu žive i koji su nas sproveli kroz ulice ovog naselja. Gazimo po vlažnoj zemlji, gledamo kako se pere veš na ruke i voda prosipa niz prašnjavi put, decu koja nam trče u susret.

U ovim uslovima, usred ovog najsurovijeg lica ljudskog siromaštva, evo njih u uniformama, trčeći se vraćaju iz škole. Preslatki. Veseli, radosni. Kako nisam ništa ponela da im dam? Nerviram se – pa ako njima ništa ne poklonim, kome ću? Sve što sam ponela za decu Afrike ostalo mi je u koferu, uopšte nisam imala u vidu da ćemo danas naići na tako veliki broj njih. Srećom, nailazimo na neki improvizovani kiosk gde kupujemo bombone i uspevamo da im podelimo. Makar to.

Kada ih vidite onako radosne sa neverovatno belim zubićima, neke polu-gole, a neke u šarenoj odeći kako trče kroz naselje, sve biste im dali. Onda se malo setite naše dece koja po Ušću vrište Kupi miiiiiiiiiiii pa razmišljate kako bi svako makar jednom u životu trebalo da se nađe licem u lice sa ovim prizorima da bi cenio ono što već ima i kako bi mu se svest makar malo promenila. Shvatite koliko smo mi (kad kažem mi, mislim na Evropu i zapadni svet generalno) upali u taj pakleni krug potrošačkog društva i lažne kupovine sreće – samo da odlučimo da li plaćamo gotovinom ili karticom?

Još samo kada bi ta deca iz Ušća kojima se sve servira na zlatnoj tacni bila makar upola nasmejana i druželjubiva kao deca iz Kibere.

Dodala bih da samo 20% Kibere ima struju i da do skoro nisu imali tekuću vodu, usled čega su se razvijale razne bolesti, npr. kolera. Sada su sprovedene dve velike cevi u naselje uz pomoć humanitarnih organizacija, koje pomažu i u pružanju zdravstvene zaštite. Što se tiče kanalizacije, uglavnom je nema.

Dok smo gazili po nekom đubretu, pokušavajući da shvatimo šta sve vidimo i gde se nalazimo, bilo je komentara da je ovo “živa zaraza”, “gde smo ovo došli” i “šta nam je ovo trebalo”. Ne slažem se s tim. Pretpostavljala sam da ćemo upadati u oči i da će možda biti nekih neprijatnosti, ali nije ih bilo. Ljudi žive svoj život, ma koliko on nama delovao strašan. Naravno, ovde ima kriminala, a i veliki je broj ljudi zaražen HIV-om. Mi smo kao grupa razgledali naselje bez ikakvih problema – naravno ovde je obavezno da imate LOKALNOG vodiča i da ne idete sami! Noću nikako!

Upali smo u lokalnu školu, u sred časa, gde su nam deca pevala i slikala se sa nama. Skidam kapu tim hrabrim ženama i učiteljicama koje pokušavaju da, čak i u ovim uslovima, deci objasne značaj obrazovanja i ne dozvole da budu bez dana škole.

Ogromna je ljudska moć preživljavanja i prilagođavanja. Tek na ovakvim mestima postajemo toga svesni.

Ako ikada budete obilazili Najrobi, obiđite i Kiberu. I ne zaboravite da se u goste ne ide praznih ruku.

The post Kibera – licem u lice sa najsiromašnijim naseljem u Africi appeared first on Utisci sa putovanja.

Šta u stvari ima da se vidi u Najrobiju?

Započeli smo pešačko razgledanje grada sa mladim lokalnim vodičem. Dok pišem ovaj post posle par meseci od boravka u Africi, primećujem kako su mi samo određene stvari u vezi Najrobija ostale u jakom sećanju, neke od njih su: izuzetno visoki i lepi, atletski građeni ljudi, crvena zemlja koju vidite i u samom gradskom jezgru i koja vas odmah poseti da ste u Africi, ako slučajno zaboravite, zatim gužva, gužva i opet gužva u saobraćaju.

I naravno Kibera, kao najupečatljiviji utisak iz Najrobija, o kojoj ću napisati poseban tekst.

Kada smo krenuli u obilazak, još uvek me je držao taj šok “ej, pa ovo je Najrobi, ja sam u Africi, stvarno sam ovde”. Nekako, trebalo mi je malo vremena da shvatim da sam stvarno došla i da se sve ovo zaista dešava.

Šta smo obišli?

1. Gradski park – u park smo došli kako bismo se odmorili od šetnje ulicama grada i kako bismo malo pobegli od buke. Tu je opuštena atmosfera i tišina, potpuno drugačiji vibe od prvobitnog utiska o ovom gradu. Par prelepih fotografija iz parka pogledajte u Galeriji.

2. Sirotište za slonove – projekat u okviru Nacionalnog parka u Najrobiju, gde možete videti kako se neguju i zbrinjavaju ugroženi mladunci slonova. Postoji od 1977. godine i od tada su uspešno odgajili preko 150 mladunaca. Ovde dolaze mladunci kojima su roditelji ubijeni zbog lova, bolesni, ranjeni i napušteni mladunci, a ima i starijih životinja. Kada mladunci malo porastu i ojačaju, šalju se u jedan od kenijskih nacionalnih parkova, gde žive u svom prirodnom okruženju. Obilaskom ovog mesta, pomažete ovaj humanitarni projekat, a ako idete sa decom, verujem da će im biti zanimljivo da vide hranjenje slonova i kako se srećni valjaju u blatu. Ulaznice se plaćaju oko 5 EUR.

Mi smo imali sreće da su razne lokalne škole posetile ovo mesto istovremeno kada i mi, tako da sada imam divne fotografije prelepe, nasmejane dece i jako emotivno sećanje na ovaj obilazak.

3. Kuća Kerin Bliksen – Ova čuvena Dankinja je autor knjige “Moja Afrika”, po kojoj je i snimljen poznati film sa Merlin Strip i Robertom Redfordom. Njena kuća je pretvorena u muzej i možete da obiđete kuću i imanje sa lokalnim vodičem. Kuća se nalazi u veoma lepom i bogatom delu grada, okružena je ogromnim parkom i ako ste ljubitelj ovog filma/knjige, preporučujem da je posetite i uživate u mirnom okruženju i eleganciji.

4. Centar za žirafe – nisam bila ni malo oduševljena ovim centrom, odnosno, mislim da smo mogli da ga preskočimo. Ove u stvari dolazite da biste sa jednog tornja hranili žirafu i da biste dobili poljubac od nje. Možda je deci interesantno, meni nekako nije bilo. Srećom, tu ima i neki mali kafić, pa smo uspeli da konačno popijemo kafu i da se odmorimo pre daljeg obilaska. Žirafe svakako vidite i iz kafića. S druge strane, centar ima humanitarni karakter, pa dolaskom podržavate i njegov razvoj – finansiraju se od kupovine ulaznica, a deci u Keniju obezbeđuju edukativne programe nege i očuvanja ugroženih vrsta životinja (ulaznica košta oko 8 EUR).

5. Restoran Karnivore – dugo sam se mislila da li da idem u ovaj restoran. Prvo zbog visoke cene same večere (oko 50 EUR), a drugo što sam bila zaista umorna, tako da sam, sa jednim delom grupe, rešila da ostanem u hotelu. Međutim, ako imate vremena, volite meso i želite da probate posebne specijalitete i da vidite jedan od najpoznatijih restorana u Najrobiju, možete da ga posetite jer oni koji su otišli nisu bili razočarani. Tu možete da probate meso od krokodila, kamile i slično, tako da nije baš pravi izbor za vegetarijance. Više informacija pogledajte na ovom sajtu.

Gledajući na Najrobi iz ove perspektive, ne mogu da kažem da je grad nešto posebno lep, niti da mi je nešto od toga što smo obišli izazvalo jak “wow” efekat. Pišem vam ovo jer sam videla da veliki broj agencija i tura ne uključuje obilazak Najrobija, već se samo tu sleće i ide se odmah sa safari. Verovatno zbog loše bezbednosne reputacije grada, straha od terorističkih napada i sl. ne žele da rizikuju, već je on samo polazna tačka. Ne znam da li bi trebalo da vam bude žao da propustite Najrobi – možda kada biste imali neki lokalni kontakt tamo, nekoga da vam pokaže njihova skrivena mesta, onda bi utisak mogao da bude jači.

Samo zbog jedne stvari mi je drago što sam posetila Najrobi –  a to je Kibera. O njoj pišem u sledećem tekstu.

The post Najrobi za jedan dan – šta videti? appeared first on Utisci sa putovanja.

Da ne govorim o tome koliko je ledeno bilo na aerodromu u Dubaiju, posebno kada tamo treba da provedete celu noć. Tu su se neki iz grupe ozbiljno i prehladili što ih je držalo i dalje tokom puta. Od svih bolesti kojih se plašimo kada idemo u Afriku, nikome ne pada na pamet ta “sitnica” koja se zove ledeni aerodrom. Obavezno poneti duks dugih rukava sa kapuljačom, neki šal ili maramu i nikako bosi, to vam je moj savet.

Sleteli smo. Interesantno je bilo što se baš tada Barak Obama vraćao iz posete Keniji, pa smo morali na aerodromu da sačekamo njegov odlazak pre nego što smo napustili zgradu. Inače, avion je bio prepun Kenijaca, uglavnom poslovnih ljudi koji su sa velikim interesovanjem na ekranima sedišta pratili Obamine govore tokom posete Keniji i videlo se koliko su ponosni na njegovo poreklo. Pored mene je sedeo ljubazni Kenijac sa kojim sam ćaskala, dobila sam čak i broj telefona Ako zatreba

Čekao nas je kombi sa oznakom lokalne agencije jer se tamo u stvari sve aktivnosti odvijaju preko lokalnih agencija. Na izmaku snaga razgledam grad i okolinu kroz prozor i samo razmišljam kako se nadam da ima makar malo tople vode u hotelu i da ću uspeti da se odmorim da bih mogla da upijem atmosferu grada.

Deo grada gde nam je bio hotel Sunrise delovao je malo čudno i napušteno – da li je ovde bezbedno, bila je moja prva misao. Bila sam pomalo zastrašena pričama kako Najrobi u stvari stranici zovu “Najroberi” (robbery (eng.) – krađa) i kako je grad poznat po krađama. Takve stvari treba znati, ali ne treba dozvoliti da vas strah parališe. Opreznost da, panika i paranoja ne.

Uspela sam da se odmorim, isprskala sobu i sebe Autanom protiv komaraca za svaki slučaj i izašla. Nakon napornog i mučnog dogovaranja grupe na temu gde ići na večeru, napokon smo se nekako podelili i krenuli. Idemo, a ne znamo gde ćemo. Ima tu iznad jedna velika ulica, pa ćemo tu naći. Idem bez torbe i aparata, novac mi je moneybelt-u (skrivenom novčaniku oko struka), telefon u džepu.

Prolazimo pored neke okretnice mini buseva, odnosno kombija. Ti lokalni mini busevi su kao pokretne diskoteke. Iz svakog trešti različita muzika i svaki ima svoju šaru. Ovi kombiji se zovu matatui i jako brzo se kreću ulicama grada. Vrata nisu baš uvek zatvorena, pa vam iz njih mašu i nešto pričaju, verovatno pitajući da li nam treba prevoz.

Čini mi se da nas uporno gledaju na ulici dok prolazimo onako zbunjeni tražeći neko mesto gde bismo mogli da jedemo. Ili mi previše napadno gledamo njih, pa je ovo samo prirodna reakcija? Odmah shvatamo i da je prelazak ulice prava avantura i da klasično pretrčavanje ne bi trebalo praktikovati!

Dolazimo do nekog restorana koji nam deluje OK, ulazimo na sprat. Lokalci tu jedu, vidimo odmah, super, ješćemo nešto lokalno! Sa TV-a preglasno se čuje neki kviz, svi gledaju dok jedu. Deluje čisto, a mi smo već dobro gladni pa naručujemo hranu. O tome šta smo sve jeli u Africi napisaću detaljno u posebnom tekstu.

Preslatko dete sa iscrtanim licem mi odmah zapada za oko u restoranu i htela bih naravno da fotografišem telefonom. Ne smem bez dozvole roditelja, pa prilazim majci koja pristaje da slikam i da joj pošaljem slike preko Bluetooth-a

Nakon što smo se malo okrepili, vraćamo se u hotel, opet pored one okretnice gde deluje toliko haotično i bučno, a opet se čini da svako zna kuda ide. Ulazimo i u neke potpuno prazne ulice, gde primećujem puno automobila u kojima sede po dva muškarca. Šta rade ovi ljudi? Jesu li policajci, dileri droge ili samo momci iz kraja? Ko zna.

Za sutradan je planiran obilazak grada i tek ću tada shvatiti zbog čega će mi Najrobi ostati u jakom sećanju i zbog čega bi u stvari i trebalo posetiti ovaj grad. O tome ću u narednim tekstovima posvećenim Najrobiju.

Više fotografija iz glavnog grada Kenije pogledajte u Galeriji.

The post Najrobi – mi stižemo, Obama odlazi appeared first on Utisci sa putovanja.

1. Da li je naporno?

Tura nije fizički naporna, ali jeste zamorna. Šta to znači? Na turi nema fizički zahtevnih dana. Nije predviđeno neko dugo pešačenje, planinarenje ili tome slično. Jedini aktivniji dan bio je u Mošiju, u Tanzaniji, kada smo išli na treking do Materuni vodopada.

Hodali smo negde oko 2 sata do samog vodopada, bilo je delova koji su bili strmi i delova kada ste morali nešto da preskočite, malo da se pomučite da se popnete ili siđete. Tu je u stvari problem pravio klizav teren, jer je prethodne noći padala sitna kiša, zemlja je bila klizava, a vlažno lišće i rastinje po zemlji je samo otežavalo kretanje.  Tu su vam neophodne dobre patike.

Šta je onda zamorno? Ono što me najviše zamorilo je previše vožnji kombijem i autobusom koje dugo traju. Kuda god da smo krenuli, išli bismo oko 5-6 sati, po lošim putevima. I to sve jako umara i iscrpljuje. Ništa niste radili, a umorni ste. Velike su razdaljine, a tura je takva da smo stalno menjali mesto boravka i čini mi se da smo stalno bili u autobusu. Pošto nisam ljubitelj autobusa, to mi nije prijalo i neke stvari bih sigurno promenila u samoj turi.

2. Kakva je grupa?

Ovo putovanje je bilo prvo u kojem sam išla sama, a u grupi. Dosadašnja putovanja bila su u sledećim varijantama:

1. potpuno sama i u svojoj organizaciji, 2. u samostalnoj ogranizaciji, sa nekim 3. preko agencije, sa nekim (standardne agencijske ture). Nisam ranije išla sama u grupi, preko agencije.

Za put se možete spremiti na razne načine, ali za grupu vas niko ne može pripremiti jer niko ne može da predvidi kakvi će vam biti saputnici i kakva će biti dinamika i energija grupe. Kod ovog tipa putovanja grupa ima “make it or brake it” ulogu.

Šta ovim hoću da kažem?

Tura je tako osmišljena da ste sve vreme sa grupom. Dok ne dođete na Zanzibar, nema trenutaka kada možete na primer sami da odete negde da popijete kafu, prošetate ili da radite šta god biste inače samostalno radili na putu. Fali vam prostor i vreme za sebe i lična interesovanja. Usled specifičnosti destinacije, skoro svaki dan vam je detaljno isplaniran i sve vreme ste svi zajedno.

Takođe, nemate puno kontakta sa lokalnim stanovništvom ili drugim grupama putnika. U suštini, sve vreme ste upućeni samo jedni na druge. Dve nedelje, svaki dan, ceo dan. A provoditi 24 časa sa 15-tak ljudi tada prvi put vidite, imate različite energije, životne stavove, smisao za humor i poglede na svet nije lako.

Ako grupa nije funkcionalna, biće puno nesuglasica, sukoba mišljenja i dogovora koji predugo traju. Normalno je da svako ima svoje želje i stavove, da su ljudi umorni nakon 10 sati vožnje po lošem putu i da često nervoza preovlada. Budite spremi da će takvih situacija biti.

Moj savet je da pokušate sami sebe da pripremite na ovakve stvari pre puta. Budite svesni da ćete morati da budete veoma tolerantni prema saputnicima i fleksibilni kada se radi o iznenadnim situacijama na putu. Kakva god da je grupa i bez obzira na to sa koliko ljudi možete da se družite, a sa koliko ne biste ni kafu mogli da popijete u nekim drugim okolnostima, imajte na umu da putovanje traje samo dve nedelje i pokušajte da se koncentrišete na destinaciju i na predele oko sebe, a ne na samu grupu. Moram priznati da to nije lako.

Takođe imajte u vidu da i neko vaše ponašanje može da ometa grupu, koči je ili otežava put, tako da pokušajte da se kontrolišete i da sarađujete. Granice tolerancije i zone komfora će sigurno biti znatno pomerene.
Što se tiče uzrasta ljudi, polovina je bila tu oko mog godišta, što znači oko 30-40 godina, dok je druga polovina bila malo starija, odnosno oko 50-60 godina.

Imam i dobru vest – grupa/agencija vam nije neophodna!

Dok smo bili na putu, stalno sam primećivala parove bekpekere, viđala sam ih i na ulicama Najrobija, u busu za Tanzaniju, a kasnije smo i upoznali jedan divan par iz Hrvatske koji je došao u samostalnoj organizaciji. Takođe, nakon mog povratka, jedna koleginica je sa svojim društvom sama organizovala i otišla na safari i na Zanzibar.

Ako imate svoju mini grupu, jednog ili par prijatelja koji bi krenuli sa vama u posetu ovim zemljama, ne morate da idete preko agencija i možete da napravite putovanje kakvo želite prema sopstvenim interesovanjima, tempu, dinamici i dnevnom ritmu. Za razliku od Evrope, gde zaista mislim da devojke mogu same da putuju, ovde ne bih možda preporučila, ali par prijatelja mislim da može samostalno da se organizuje i ode.

Avio kartu ćete kupiti online, smeštaj isto možete da nađete i bukirate online, a safari možete organizovati preko lokalnih agencija, ima ih čak i na Facebooku. Sve ovo nisam imala u vidu pre odlaska, ali kada sam stigla tamo i videla da se na safari i na sve izlete ide isključivo preko lokalnih agencija, shvatila sam da bi se moglo organizovati nešto samostalno i da vam ne treba niko da vas vodi za ruku.

Vaše je da proučite sve ponude i da osmislite šta želite da vidite. Čak i kada ste iskusni u organizovanju samostalnih putovanja, trebaće vam puno vremena i energije da sami sve ogranizujete i da kreirate put kakav ste sanjali, možda će i koštati više, ali ćete biti slobodni dok ste tamo! To mnogo znači jer se u Afriku ne ide svaki dan. Razmislite dobro šta bi vam više odgovaralo i kako ćete otići. Ovo je zaista individualna odluka koja zavisi od vašeg senzibiliteta.

3. Kakav je smeštaj?

Bila sam svesna da idem u Afriku na budget putovanje, tako da nisam očekivala luksuzan ili noviji smeštaj. Najvažnije mi je da je koliko-toliko čisto i da ima tople vode. Tokom većine ture smeštaj je bio pristojan, što ću detaljnije opisati kada budem pisala o pojedinačnim gradovima sa ture. Svi smeštaji su imali mreže za komarce iznad kreveta (mada su nekad bile bušne) i sopstveno kupatilo sa toplom vodom.

Najgori smeštaj je bio u hotelu Funguni Palace u Stone Town-u na Zazibaru jer su sobe bile premale, a kupatilo jako prljavo. Najbolji je bio hotel Karafuu na Zanzibaru u kojem smo proveli poslednja tri dana ture. Takođe, smeštaj tokom dva dana safarija u Masai Mari je bio više nego skroman, u šatorima sa krevetima. Kupatilo je i ovde bilo problematično, ali pošto smo ostali samo jednu noć, nije bilo strašno. Dok pišem ovaj tekst, gledam koliko različitih opcija za safari smeštaj postoji na sajtu Maasai Mara, divim se lepoti modernih soba-šatora usred savane i zamišljam kako bi bilo divno odsesti u nekom od njih i popiti jutarnju kafu u svitanje, s pogledom na savanu…Obavezno pogledajte!

4. Da li je bezbedno?

Stalno smo bili u grupi i bilo nam je rečeno da ne idemo sami. U Najrobiju smo u manjim grupicama išli na večeru, a u Mošiju u Tanzaniji smo svi zajedno išli u restoran i onda pravo u hotel jer su nam govorili da ne bi trebalo da budemo na ulici posle 22h. Zanzibar je mnogo opušteniji, tu smo konačno mogli i sami da se šetamo.

Generalno, noću ili ne trebalo izlaziti ili bi trebalo ići u grupici/ili sa lokalcima-vodičima i biti oprezan. Ne mogu da procenim koliko je danju opasno po Najrobiju jer sam pre odlaska čula razne priče, ali pošto sam stalno bila u velikoj grupi nemam osećaj koliko bi bilo opasno da nas je bilo samo dvoje ili troje i da smo bili bez lokalnog vodiča.

Važno: Dobro pročitajte plan puta ako idete preko agencija i pitajte sve što vas zanima PRE nego što uplatite.

Ova tura je u ponudi više agencija, kako iz Srbije, tako i iz regiona. Ture se delimično razlikuju od agencije do agencije. Dobro pročitajte plan puta i tražite da vam se kaže u kojim ćete hotelima biti smešteni kako biste na netu proverili njihovu čistoću i videli komentare ostalih putnika.

Jedna od jako bitnih stvari na koju treba da obratite pažnju je – odakle je povratak. Ako ste sleteli u Najrobi i odatle počinje vaše putovanje, a završavate turu na Zanzibaru, nikako nemojte da se vraćate kući iz Najrobija. Predaleko je, već ste proveli sate i sate u busu i nećete imati snage da se busom vraćate sa Zanzibara u Najrobi i onda da letite nazad. Putovali biste nazad minimum 16, a realno mnogo više sati. Znači, vratite se ili direktno sa Zanzibara, što bi bilo idealno ili iz Dar es Salama.

Ako imate bilo kakva dodatna pitanja, možete ih navesti u komentarima i odgovoriću vam u najkraćem mogućem roku.

Autor naslovne fotografije: saputnik u grupi, Aleksandar M.

The post Najčešća pitanja u vezi ture Kenija-Tanzanija-Zanzibar appeared first on Utisci sa putovanja.

Tura na koju sam išla, u ogranizaciji kluba ljubitelja putovanja Globetracker Adventures, trajala je od 25.7. do 10.8. 2015. godine. Proveli smo dve nedelje na turi Kenija-Tanzanija-Zanzibar. Zbog cene avio karte, polazak je bio iz Budimpešte, kompanijom Emirates, preko Dubaija do Najrobija. Povratak je bio iz Tanzanije, iz Dar es Salama, takođe preko Dubaija do Budimpešte i mini busom do Beograda.

Šta spakovati, koje vakcine primiti i koliko novca poneti?

Pakovanje

Ako idete na ovu turu tokom letnjih meseci, imajte u vidu da je tada u ovim zemljama zima. Šta to znači? Da će večeri biti sveže i da morate poneti nešto dugih rukava. Takođe, ako idete kada je kod nas zima, odnosno oko Nove godine kada ide većina tura, imajte u vidu da je tamo leto. Pretpostavljam nekako da ovo znate, ali hajde da ipak naglasim jer mi se dešavalo da su me ljudi iz Srbije pitali kako podnosim vrućine u Africi, a ja sedim tamo u jakni.

Mislila sam da ovaj uvodni tekst o Africi napišem pre odlaska dok sam se i sama pakovala, ali sam ipak odlučila da ga napišem kada se vratim i dobro je što je tako jer sam shvatila gde sam pogrešila i šta bi trebalo bolje. Moj savet je da, pored uobičajenih stvari, obavezno spakujete sledeće ako idete u ovom periodu:

• jaknu srednje debljine i/ili duks, obavezno sa kapuljačom

Ponela sam jedan duks, srećom sa kapuljačom i nisam ga skidala dok nismo došli  na Zanzibar. Večeri su hladnjikave, odnosno ispod 20 stepeni i treba vam nešto toplije. Kapuljača vam treba na safariju jer je otvoren krov na kombiju, a voze svi brzo i duva na sve strane toliko da su ljudi i pored kapuljača vezivali i marame. Pošto se na safari ide predveče i rano ujutru, vazduh je hladan i nije baš prijatno bez neke kape, kapuljače, marame ili sl.

• više majci dugih rukava, majce kratkih rukava, min. 2 para udobnih sportskih pantalona i dobre patike (ne starke)

Majce dugih rukava su idealne kada je malo toplije i ne treba vam jakna, a štite vas i od komaraca. Kratke rukave ćete nositi u toku dana kada temperatura može da bude i oko 25 stepeni, a morate imati makar dva para udobnih, sportskih pantalona jer će se prve brzo isprljati od prašine. Dobre patike i udobna obuća su obavezni!

Šta obući za safari? Svi smo sigurno videli veliki broj fotografija sa safarija i uglavnom su ljudi obučeni u neke zemljane/braon tonove. Zanimalo me zašto i da li to mora tako. Na ovu temu sam baš puno čitala po netu pre odlaska i našla sam razne preporuke o tome kako ne treba nositi belo jer reflektuje svetlost koja smeta životinjama i plaši ih (i da to važi za šareno), zatim kako ne treba nositi teget i crno zbog Ce-Ce muva jer ih te boje privlače i kako treba ići u neutralnim, zemljanim tonovima.

U suštini, na safariju ste sve vreme u kombiju tako da ova pravila ne moraju biti ovako stroga. Svi su nosili različite boje, a moj zaključak je da su zemljani tonovi dobri iz praktičnih razloga – prašina sa puta leti na sve strane, ako obučete belo bićete prljavi posle par minuta, na crnom i teget će se svako zrnce prašine odmah videti, tako da ste u nekim mirnijim tonovima najsigurniji. Birajte neke materijale koji se brzo suše i ne brinite mnogo oko boja. Ova pravila o zemljanim tonovima imaju naravno svoju logiku i primenu, odnosno, rekla bih da se odnose na ljude koji će zaista dugo biti u prirodi i savani i koji planiraju neka ozbiljnija zadržavanja na otvorenom, odnosno osobe koje će se na neki način zaista približiti životinjama u prirodi.

Zanzibar – na ostrvu je toplije nego na kopnu, bilo je oko 27-30 stepeni u toku dana, tako da vam tu treba standardna odeća i obuća “za more”. Međutim, večeri su i dalje hladnije, neće vam trebati onaj duks sa početka teksta, ali nešto tanje i laganije preko majice obavezno ponesite, kao i tanje dugačke pantalone. Na taj način ste zaštićeni od komaraca u večernjim časovima i nije vam hladno.

• baterijsku lampu, eksternu bateriju za mobilni, adapter za struju i dvogled (za safari)
  

Lampa će vam biti veoma korisna i neophodna u Masai Mari, dok šetate između šatora noću, idete na večeru, kao i kada nestane struje u Mošiju jer su česte restrikcije struje u Tanzaniji. Eksterna baterija za mobilni se pokazala kao jedna od najneophodnijih stvari – zbog dugih putovanja busom i nemogućnosti da se negde napuni telefon u toku dana, često su nam telefoni ostajali bez baterije i pre nego što bismo stigli u hotel.

• money belt (skriveni novčanik za putovanja)

Ova torbica se vezuje oko struka, nosi se ispod majice, tanka je i tu obavezno nosite novac, pasoš, kartice i sl. Ne smeta prilikom sedenja, ne žulja, jako je praktična. Ako nosite široke pantalone i majice, neće se videti ni malo.

Kofer ili ranac? – Pokazalo se da je kofer znatno praktičniji. S obzirom na to da stalno morate da se pakujete i raspakujete jer se skoro svako drugo-treće veče spava u drugom gradu, lakše je i praktičnije da sve spakujete u kofer i da samo na dno stavljate ono što vam ne treba, a na vrh ono što ćete nositi u narednim danima. Prepakivanje u velikom rancu bi oduzelo mnogo više vremena. Ja sam nosila kofer i mogla sam svuda da ga vučem, nije bilo nikakvih problema.

Lekovi i vakcine

Kada se radi o vakcinama, prvi korak je da odete u Institut za Javno zdravlje Batut od 8 do 13h radnim danom. Tamo radi izuzetno ljubazno osoblje, nema gužve i ne treba vam knjižica. Doktorkama kažete gde putujete i one će vam dati potrebne vakcine i preporuke za lekove za prevenciju malarije, kao i savete o tome šta da jedete i pijete. Ja sam primila obaveznu vakcinu protiv žute groznice i anti-tetanus. Nisam imala nikakve reakcije na vakcinu protiv žute groznice. Nemojte da čekate zadnji čas da primite vakcine, idite u Batut na vreme, trebalo bi barem mesec dana pred put. Imajte u vidu da se vakcine plaćaju.

Važno: Kada primite sve potrebne vakcine, dobićete žuti karton u kojem će te vakcine biti upisane. Njega nosite sa sobom jer će vam na ulasku u Zanzibar tražiti da ga pokažete. Skenirajte ga pre polaska na put, tako ćete imati dokaz da ste primili vakcinu u slučaju da nekada izgubite ovaj žuti karton. Ako se desi da ga izgubite, možete sa tim skeniranim dokumentom da ponovo odete u Batut i da vam izdaju novi žuti karton.

Ovo je važno jer vakcina protiv žute groznice važi 10 godina, a niko od nas ne može da bude siguran da za 10 godina neće izgubiti žuti karton. Zato je bitno da ga odmah skenirate.

Veliki broj ljudi me pitalo – Jesi li primila vakcinu protiv malarije? Takva vakcina ne postoji. Postoje lekovi koji se piju određeno vreme pre odlaska, sve vreme dok ste tamo i nakon povratka i koji služe za prevenciju bolesti.

Lekove za prevenciju malarije sam detaljno proučavala na Internetu, danima i nedeljama čitala o njima na raznim blogovima, sajtovima raznih britanskih i američkih travel klinika i na zvaničnim sajtovima raznih ministarstava zdravlja jer nisam znala da li da pijem ili ne. Neki prijatelji su mi govorili da pijem, a drugi da ne moram. Ovo pitanje me najviše mučilo i dosta mi je vremena trebalo da odlučim šta da radim. Za ovaj region je preporuka da se uzima Malarone, koji nema da se kupi kod nas, tako da mora da se nabavi u zemljama u regionu. S jedne strane, svesna sam toga da je malarija ozbiljna bolest, s druge strane, ovi lekovi ne garantuju 100% zaštitu i mogu se javiti neka neželjena dejstva. Pored toga, činilo mi se zaista mnogo dugo da mesec dana pijem neki jak lek.

Moj savet je da sa svojim lekarom ili lekarima u Batutu odlučite da li ćete ih piti. Ja sam na kraju odlučila da ne pijem, nego da nosim duge rukave u večernjim i ranim jutarnjim satima i kupim jači sprej protiv komaraca.

Važno: Sami morate da odlučite da li ćete ove lekove uzimati ili ne. To što sam ja odlučila da ne uzimam ne znači da je to pametno, niti da bi trebalo tako i vi da postupite.

Par ljudi iz grupe je pilo Malarone i nije imalo neželjenih dejstava, dok većina nije pila ništa. Dok sam se mislila šta da radim, nisam imala predstavu o tome koliko je tamo komaraca i koliko će me često ujedati. Na kraju me komarac ujeo samo jednom i nije ih bilo puno, verovatno zato što je tada sušna sezona u tim zemljama. Budite oprezni ako u ove zemlje putujete tokom kišnih perioda jer tada sigurno ima više komaraca i veći je rizik! Takođe budite svesni toga da pored vodenih površina ima više komaraca i redovno se prskajte!

Ostali lekovi: ono što vam je nephodno je sprej protiv komaraca koji sadrži DEET. To je veštački napravljena supstanca koja deluje u tropskim uslovima i odbija ne samo komarce već i razne insekte. Deet su napravili Amerikanci kako bi zaštitili svoje vojnike u misijama u inostranstvu. Procenat DEET-a u spreju označava jačinu. Međutim, treba izbegavati 100% deet jer je veoma jak. Našla sam Autan Plus na kojem je pisalo da ima 25% deet-a i njega sam koristila. Međutim, nedavno sam u jednoj apoteci na Novom Beogradu (ugao Dž.Kenedija i M.Pupina), kao i u Lili radnjama videla i Jungle formula repelent koji se često pominje kao preporuka. Dobro čitajte etikete. Repelente takođe možete da kupite i na aerodromu u Dubaiju. Nosila sam i Autan Tropical kao rezervu, ali mi nije trebao, jedan sprej je dovoljan za jednu osobu.

Savetujem da, uz lekove koje redovno pijete/nosite, ponesete i sledeće:

• lekove protiv dijareje – probiotike kao preventivu i nešto za zaustavljanje dijareje, kao na primer Enterofuryl (nismo imali većih problema na putu)
• flastere, zavoj, sprej za dezinfekciju rana
• sredstvo za dezinfekciju površina – trebaće vam u hotelima
• sredstva za suvo pranje ruku – dugo se putuje autobusima i nemate uvek gde da operete ruke
• obične i vlažne maramice – prijaće vam da osvežite i ruke i lice i obrišete svu prašinu
• panadol, aspirin ili slično za temperaturu, bolove, prehladu i sl.
• neki antibiotik – srećom nam nije trebao, ali dobro je imati
• kremu sa visokim zaštitnim faktorom – iako nije velika vrućina, sunce je i dalje jako i možete da izgorite
• kremu za smirivanje reakcija na koži – usled ujeda insekata ili opekotina od sunca, nosila sam gel od aloe
• možete poneti i sprej protiv komaraca za sobu, neki Raid ili sl. i isprskati pre spavanja

Sada ću zvučati kao sa reklame, ali – posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom. Svi smo različiti i ja vam navodim samo okvirne smernice.

Još par saveta koji se možda podrazumevaju, ali hajde da ipak navedem:

• ne jedite voće koje se ne ljušti
• ne jedite sveže povrće jer se pere vodom sa česme
• nemojte da pijete vodu sa česme, kafa i čaj su ok jer se koristi prokuvana voda
• ne stavljajte led u piće
• zube perite flaširanom vodom
• redovno perite ruke
• koristite samo svoj pribor za jelo
• nosite svoje peškire

Tokom puta, naići ćete na veliki broj dece. Ponesite im bombone, bojice, olovke, sveske, bojanke, sitnije igračke. Pre odlaska sam otišla kod kineza i nakupovala dve kese raznih stvari. Sada mi je žao što nisam ponela više jer su se zaista radovali običnim flomasterima i bojankama. Njihove vedre osmehe i sreću u očima ćete pamti celog života.

Lokalno stanovništvo je raspoloženo i za trampe – možete na primer da im date lepu hemijsku za neku narukvicu ili slično. Ponela sam neki prastari mobilni telefon i na pijaci na Zanzibaru ga zamenila za 4 prirodna sapuna.

Novac

Dok ovo pišem, pokušavam da izračunam koliko sam para potrošila i koliko je sve koštalo.

Avio karta Bud-Dubai-Najrobi i Dar es Salam-Dubai-Bud iznosila je 622 EUR. Cena može biti manja ako kupite ranije (ja sam kupila 18. maja, tada je već poskupljala) + uračunajte trošak za kombi prevoz do Budimpešte od 50 EUR. Ako idete sami, pratite popuste i akcije avio kompanija jer sam videla da je nedavno bilo promocija preko drugih avio kompanija direktno iz Beograda (sa presedanjem negde u Evropi), po ceni od oko 600-650 EUR. Mnogo je bolje da idete direktno iz Beograda (ili iz svog grada u regionu, ako ta opcija postoji), ako razlika u ceni nije velika. To kažem jer je put dugačak, sa presedanjima se veoma oduži tako da taj deo do Budimpešte i nazad postaje na kraju prenaporan i suvišan.

Smeštaj, prevoz i safari u Africi – okvirno je potrošeno oko 950-1000 EUR. Što znači ukupno za ceo aranžman oko 1600 EUR, bez ličnih troškova i izleta. Kada budem pisala pojedinačno o destinacijama, navešću izlete i cene, a računate na izlete da ćete potrošiti oko 200-250 EUR.

Plus, troškovi za hranu, vodu, suvenire, tako da okvirna procena je da vam treba oko 600 EUR za trošak za dve nedelje.

Važno: možete poneti i evre i dolare na put. Mi smo nosili više novčanica u dolarima zato što je na nekim mestima moguće plati i u dolarima, ako na primer niste zamenili novac u lokalne valute, dok evre ne primaju (na primer u nekim restoranima i sl). U menjačnicama normalno možete da zamenite i dolare i evre u lokalnu valutu. Preporuka je da dolariji budu novijeg datuma. Karticu sam nosila i pokazala se veoma korisnom na aerodoromima. Na primer, u Dubaiju nisam imala lokalnu valutu, kao ni sitne evre, pa mi je kartica bila veoma korisna da platim kafu, sendvič i neke sitnice.

Ako vas još nešto zanima, očekujem vaša pitanja u komentarima.

The post Afrika – kako se pripremiti i šta poneti appeared first on Utisci sa putovanja.