Kada je par koji je poslao email rekao da dolazi sa detetom na studentskoj vizi i da oboje mogu da rade samo pola radnog vremena, prva pomisao mi je bila “iz sadašnje perspektive, da imam dete i da mogu da radim samo pola radnog vremena, ne znam da li bih se usudila da dođem”.

Naravno, to im nisam rekla. Zašto – zato što uvek, ali uvek ima nade da će tuđe iskustvo biti potpuno drugačije i da će se brzo snaći i uspeti finansijski da opstanu. Postoji puno faktora koji utiču na to, kao što su samo zanimanje, da li poznajete nekoga ovde (i u koje krugove ćete uspeti da se ubacite kada dođete) i naravno šta konkretno znate da radite. Na primer, ako ste barista i znate da napravite odličan cafe latte, u gradu kao što je Melburn nećete biti bez posla.

Ono što sam zajedno sa prijateljima shvatila da smo mi pre dolaska imali nedovoljne/pogrešne informacije o nekim jako bitnim stvarima:

1.  Posao se teško nalazi.

Da, teško je bukvalno svima koje znam. Ako se pitate zašto, ovo su samo neki od razloga iz mog ličnog iskustva i iskustva iz moje bliže okoline:

– Nemate lokalno iskustvo – Ovde se jako ceni “local experience” i jako su ljubazni i fini kada slušaju o vašem “overseas” iskustvu – ali uvek je pitanje Šta ste radili u Australiji? Imate li local reference? Poznajete li svoju industriju ovde, znate li kako se ovde radi vaš posao, imate li kontakte? A ako ste došli kao ja sami bez kontakata, na sva ta pitanja odgovarate sa NE, pognute glave, u nadi da će ipak neko u vama videti potencijal i dati vam tu najvažniju, prvu australijsku šansu.

2. Ograničenje od samo 20 sati rada nedeljno je jako veliki problem. Možda i glavni problem.

To je jedna od glavnih stvari koju mi niko nije rekao. Ja sam naivno verovala da sa part-time poslom može da se živi. Iako u Australiji postoje part-time poslovi u različitim industrijama, ti poslodavci bi želeli da radite najmanje 3 ili 4 dana nedeljno. Kada sam razgovarala sa jednom rekruterkom, rekla mi je da nema posao za mene jer je 20 sati nedeljno samo dva i po radna dana i da je to premalo za profesionalni posao. Čak i kada tražite posao u restoranu, kafiću ili prodavnici, apsolutno svi vas pitaju na kojoj ste vizi i koliko zakonski smete da radite. Dodatni problem stvara konkurencija – part-time poslove traže svi studenti.  Pored nas studenata, tu su i svi koji dolaze u Australiju na Working Holiday visa i mogu da rade puno radno vreme.

I sad zamislite poslodavca kada razgovara sa mnom i ja mu kažem – Pa ja mogu da radim samo 20 sati nedeljno. Pored toga, ne mogu da radim četvrtak, petak i subota jer imam nastavu i na ta predavanja moram da idem.

A onda taj isti poslodavac razgovara sa nekim koje na WH visa i ko kaže – Ja mogu da radim full time, nemam nikakve obaveze tipa fakultet i mogu da radim svaki dan u nedelji i da uzmem bilo koju smenu.

Šta mislite, koga će poslodavac pre da zaposli?

3. Izuzetno se ceni lična preporuka, čak i za poslove kao što je kafić ili čišćenje.

Nikada neću zaboraviti kada sam pre dolaska u Australiju razgovarala preko FB sa jednom našom devojkom koje mi je rekla da studira i da radi cleaning. Moja prva pomisao bila je “Zar ova pametna devojka koja je tamo na masteru ne može da nađe neki bolji posao od čišćenja?”
Sada, iz ove perspektive, shvatam koliko nisam imala pojma i potpuno razumem koliko je teško naći bilo kakav posao kao student, a posebno prvi posao u Australiji.

Zato, kada čujete da neko radi čišćenje ili pere sudove negde u belom svetu, molim vas da se zastanete pre nego što bilo šta prokomentarišete. Hajde da obrnemo taj balkanski mentalitet “otišao vani da pere sudove, a ovde je bio dr-mr” i da shvatimo kolika je snaga i volja potrebna da se živi i preživi u prvim godinama u inostranstvu. Samo za trenutak se postavite na mesto te druge osobe. I nemojte da odmahujete glavom i kažete “A šta ćeš…”. Nego recite – bravo, čestitam jer radiš pošteno, vredno i ideš ka svom cilju”.

Kada ste novi ovde, Australijanci vam ne daju poslove šakom i kapom – referenca se jako ceni. Ako imate nekoga ko već radi u toj firmi/kafiću da vas preporuči i da kaže da ćete raditi korektno, dolaziti na posao na vreme i da ste generalno “hard-working and reliable”, posao se lakše dobija. Naravno, čak i tada radite probne smene i imate probni period jer se ništa ne podrazumeva i morate svuda da dokažete šta znate. Takođe se podrazumeva da imate znanje i kvalifikacije za određeni posao.

4. Lokalno stanovništvo vam je isto konkurencija

Prošle godine sam tokom letnjeg raspusta (što je ovde decembar, januar i februar) radila kao Christmas casual sales assistant u jednoj od mojih omiljenih prodavnica. Tokom raspusta, studenti imaju zakonsko pravo da rade puno radno vreme, čime se šanse za dobijanje poslova povećavaju – upravo zašto što možete poslodavcu da kažete da ste “fully available any day of the week”.

Sve devojke sa kojima sam radila bile su Australijanke. Neke su još studirale, neke nedavno završile studije i pošto još uvek nisu naše posao u struci, rade u toj prodavnici. Tada sam shvatila da nam konkurencija za te “studentske” hospitality/customer service/retail poslove (za koje mi pogrešno mislimo da lako mogu da se nađu jer nisu “posao u struci”) nisu samo drugi studenti ili working holiday posetioci, već i sami Australijanci koji isto moraju da plaćaju račune kao i mi.

A kad smo kod računa….

5. Troškovi života su visoki, a kao student nemate popust čak ni na kartu za prevoz

Pored problema da se nađe bilo kakav pristojan posao od 20 sati nedeljno, problem je u tome što ako ste student, najčeće ste i plaćeni kao student. A vaši troškovi života su isti kao i kod ljudi koji rade puno radno vreme na dobro plaćenim pozicijama. Cena sobe ili stana za studente nije niža nego cena za zaposlene, kao International master student nemate popust ni za mesečnu kartu za prevoz. Ponegde imate 10% popusta sa studentskom karticom u knjižari ili besplatan ulaz u muzej i to je uglavnom sve.

Svakodnevni život, računi, kafa, hrana, stanovanje – to je preskupo za studenta. Na primer, mesečna karta za prevoz košta $150. Hleb možete da kupite za $3.5 ali se on razvlači kao žvaka, dok onaj od $6 već liči na pravi hleb.

Često me ljudi pitaju – Da li mogu da dođem u Australiju i da radim part-time, studiram, uštedim za školarinu i pristojno živim? Nažalost, to nije moguće ako vam je ta školarina master ili neka skuplja diploma. Za škole jezika koje traju par meseci možda ima nade. Iz mog studentskog iskustva, uštedeti i 10$ je ogroman uspeh.

Stavite sve na papir pa ćete videti kako i zašto. Ne slušajte bajke o visokom standardu jer je taj standard nedostižan sa studentskom vizom.

Lakša varijanta je da imate ovde nekoga kod koga ćete živeti i nećete plaćati smeštaj, čime ćete uštedeti ogroman novac. Takođe, finansijski je lakše kada ste vi na primer master student, a partner sme da radi puno radno vreme, pa samim tim imate dodatni izvor prihoda. Potpuno druga tema je razmisliti da li u Australiju dolazite s nekim ko će raditi dan i noć da plati vašu preskupu master školarinu i da li ćete uspeti da zajedno izađete iz tog materijalno i psihološki teškog procesa prilagođavanja na novi život.

Crni oblaci počinju polako da se dižu kada dobijete taj prvi posao, kada upoznate ljude i kada steknete pravo da radite puno radno vreme. Nekima to ide brže, nekima sporije i kao što sam nedavno pričala sa drugaricom – glavna razlika u odnosu na Srbiju je upravo ta nada, ta mogućnost da će kasnije biti bolje i da ćete ipak stati na noge u nekom trenutku.

Ako želite, mogu da vam pišem i o tome kako da ipak nađete svoj part-time posao i da preživite, uprkos svemu što sam ovde navela.

Ako imate pitanja, slobodno pišite u komentarima. Volela bih da čujem različita iskustva i razmišljanja.

The post 5 činjenica o studentskom životu u Australiji appeared first on Utisci sa putovanja.

Zato ću o studiranju u Australiji pisati u više delova.

Dugo vremena je prošlo od poslednjeg teksta na blogu i pitali ste me zašto ne pišem.
Istina je da u stvari stalno pišem – pisanje je ogroman i veoma važan deo mog mastera. Tokom poslednjih nekoliko meseci morala sam da dam prioritet studijama, nadam se da mi niste zamerili. Redovno odgovaram na sve vaše poruke na društvenim mrežama, kao i na komentare na blogu.

Moje master studije iz Komunikacija i odnosa s javnošću počele su u julu 2016. godine i traju dve godine. Neverovatno je kako su te dve godine proletele. Imam utisak kao da sam juče sedela kod Elene u kancelariji i raspitivala se o uslovima za dobijanje vize.

Početak ili “Are you OK, you look so worried”

Prvog dana, koji se zove Orientation day, bila sam toliko zbunjena da me je jedna od devojaka koja radi na upisu novih studenata pitala da li sam dobro i da li mi treba pomoć. U stvari, upravo tome i služi taj dan – da se novi studenti upoznaju sa univerzitetom, svojim smerom i da izaberu predmete.

La Trobe University zauzima ogromnu površinu tj. campus i čini ga toliko mnogo fakulteta da je moja početna zbunjenost bila izazvana činjenicom da ne znam gde prvo da idem i šta treba da radim.
Iako ste zvanično upisani na fakultet, proces upisa na licu mesta sastoji se od toga da popunite jedan formular, da vas fotografišu i da vam otvore studentski email odakle će se obavljati sva komunikacija sa fakultetom.

Takođe vas upoznaju sa online portalom gde se nalaze svi rasporedi časova, snimci sa predavanja, lekcije, beleške i gde i vi postavljate svoje radove za ocenjivanje. Pokažu vam i gde je zgrada gde ćete studirati i kažu vam ko je šef katedre.

Najvažnije od svega – nema šaltera! A iz Srbije za uspomenu i dugo sećanje nosim traumu od šaltera koji rade od 11-13h i rečenice ‘fali ti jedan papir’.

Ovde nema tone papira, izvoda, overa i stajanja u redovima. Sve se obavlja online i za ove skoro dve godine, samo je taj Orientation day bio dan kada sam morala da fizički odem na fakultet da bih obavila administrativne obaveze. Od tada, sva komunikacija sa administracijom fakulteta je online. Ako vam treba neki papir, online ga zatražite sa fakulteta i onda možete da podignete bilo kada na fakultetu, mogu da vam pošalju mailom ili na kućnu adresu. Sve platite karticom i to je to. Ako baš želite da pričate sa nekim, uvek možete da zovete call centar fakulteta ili da odete u studentski help centar.

Izbor predmeta

Usled sve te zbunjenosti prvog dana, naravno da nisam znala koje predmete da uzmem. Niko me nikada nije pitao u Srbiji koje predmete želim.

Kao international student, sada moram da uzmem četiri predmeta po semestru. Stajala sam ispred tri liste predmeta u totalnom neznaju šta sad. Srećom, rekli su mi da mogu da odem kod šefa katedre i popričam s njim.

Pored potpuno drugačijeg procesa upisa u odnosu na Srbiju, sledeći kulturološki šok bila je ta neposrednost i opušenost u komunikaciji. Nema zida, barijere i gledanja sa vrha od strane profesora. Došla sam ispred kancelarije, pokucala i rekla ko sam i zašto sam tu. Uz objašnjenja oko predmeta, profesor me pitao kako se snalazim i kako mi se sviđa Australija. Nakon mog odgovora, rekao mi je da zapišem njegov broj telefona. Bila sam u potpunom šoku. Prva pomisao bila mi je – Što mi sad daje njegov broj?

Verovatno je video moj iznenađeni izraz lica i shvatio je bi trebalo da pojasni:

Svim svojim novim master studentima dajem svoj broj telefona. Znam da vam je teško u novoj zemlji i da imate milion pitanja. Ako vam je potrebna pomoć, ne ustručavajte se.

Bila sam bez teksta. To su oni momenti kada se istovremeno oduševite tretmanom koji sada imate kao student i rastužite kada se setite kako su se studentske službe odnosile prema vama u Srbiji. I koliko smo se navikli na loše i na maltretiranje da se sada šokiramo normalnošću, ljubaznošću i ljudskom potrebom da se pomogne nekome ko je nov. Bilo me je iskreno sramota moje prve reakcije i osetila sam potrebu da se izvinim. Rekla sam mu da dolazim iz zemlje gde to nije uobučajeno i da se nadam da moju reakciju neće shvati lično.

Neposrednost profesora možete i da vidite prilikom komunikacije emailom. Sećam se kako sam ranije pisala “Dear professor (i onda prezime)”, što je za njih suviše formalno. Profesor se ni u jednom trenutku tokom konsultacija, predavanja i bilo koje druge interakcije ne postavlja kao da je iznad vas. Sada mejlove pišem samo sa “Hi, (ime)”.

Pisaću vam detaljnije o samim predmetima, njihovoj obimnosti, druženju i načinu na koji se uči ovde.

Ako imate dodatne teme u vezi studiranja u Australiji, a posebno u Melburnu, pišite mi u komentarima.

The post Studiranje u Australiji: kako je izgledao prvi dan? appeared first on Utisci sa putovanja.

Onda krećete polako da idete oko kuće. Jesu li ovo vrata? Probate, zaključano. Druga vrata, opet zaključano. I dalje ste vani, niste deo zabave. Idete dalje oko kuće. Umorni ste već, duva vetar sve vreme i pitate se šta vam je sve to trebalo i da li je toliko dobro na toj žurci da trpite toliku kišu. Opet zaključano. Idete dalje. Na tom putu srećete ljude koji traže ista vrata. S nekima idete deo puta zajedno. Otvaraju se mala vrata konačno. Ali ne, nije tu žurka, samo mračni hodnik. Idete tuda, opipavate hladne zidove, nemate pojma da li je ovo put za žurku.

Možda jeste, možda nije. To su jedina vrata koja su vam se otvorila i rešite da idete, pa gde završite. Susretnete se sa par ljudi u tom hodniku, poneko vas usmeri u pravom smeru. Neko vam kaže da je hodnik dugačak i da nećete ni stići. Neko vam se pridruži, pa ode, pa se neko drugi pojavi. Neko je možda malo dalje stigao, pa pokušava da vam malo osvetli put. Vi idete jer imate želju da budete deo te žurke. Zato ste i došli. Znate kako je napolju i nećete nazad tamo. Mada niste ni sigurni kako doći do sprata gde je provod i da li na sledećoj krivini treba da idete desno ili levo. Nema lifta. Nema prečice.

Eto tako je u Australiji.

Sigurna sam da skoro svi koji dođu u potpuno novu sredinu imaju ovaj osećaj. Dobar život i visok standard o kojem ljudi sanjaju i o kojem slušaju razne bajke pre dolaska, najčešće vam nisu dostupni čim dođete.
Naravno, ima izuzetaka gde ljudi dođu sa već ugovorenim poslom pa im je put ka ovoj dobroj žurci ubrzan. Sve zavisi od pozivnice sa kojom dolazite na žurku. Pod pozivnicom podrazumevam tip vize na koju dođete u Australiju. Kada govorimo o vizama, ako razmišljate o studiranju i radu u Australiji, na blogu Budi Kengur možete da potražite dodatne informacije.

Sa studentskom vizom se osećate kao što sam napisala iznad. Međutim, svi oni koji dođu sa radnom dozvolom i imaju status “permanent residency” imaju mnogo više mogućnosti za zapošljavanje. Podrazumeva se da i njih muči proces adaptacije, upoznavanje novih ljudi i kreiranje života od nule, ali se makar poslovna vrata malo brže otvaraju.

Takođe, definicija “dobrog života” je individualna i ne tražimo svi isto od života, pa bi možda bilo dobro da svako pre dolaska razmisli šta želi i kakav život zamišlja kao idealan, kao i šta je spreman da žrtvuje na tom putu. Svako ima svoje lične i profesionalne želje i ciljeve i ne definišemo svi uspeh na isti način.

Gledajući iz perspektive od skoro godinu dana u Melburnu na master studijama, na ovo pitanje mogu da odgovorim samo – svima je ovde različito. Ali Australija se zemlja iz snova, pomisliće mnogi sada.

To je možda tačno, ljudi koje sam ovde upoznala, bilo naši ili stranci, imaju želju da ovde izgrade poslovni i privatni život i sebe uglavnom vide ovde dugoročno. I to ne zato što im je upravo sada super, već zato što vide ogroman potencijal u budućnosti.

Citiraću jednog poznanika koji je rekao “Naše iskustvo i mišljenje o Australiji zavisiće od ljudi koje upoznamo i onoga što sa tim ljudima doživimo“. I to je možda najtačnija informacija koju vam mogu odavde dati. Ako dođete u Australiju, vaša percepcija ove zemlje zavisiće od posla kojim se bavite, ljudi kojima ste svakodnevno okruženi, dela grada u kojem živite, aktivnosti kojima se bavite u slobodno vreme i naravno, vaše otvorenosti da se integrišete u novu sredinu. I od vas samih. Upravo zato, kada nekoga pitate kako mu je negde u inostranstvu, probajte da uzmete sve te faktore u obzir.

Integracija u novu sredinu je najteži i najduži proces. Zahteva vreme i ogromnu mentalnu i emotivnu snagu. Potrebno je puno vremena da prihvatite novu sredinu i da ona prihvati vas. Sve ove emocije će potpuno razumeti samo oni koji su prošli kroz isto. Verovatno kao i mnoge situacije u životu.

Zašto? Zato što na početku stalno nailazite na zatvorena vrata. I to ne traje samo nedelju-dve. Niko vas ne zove na razgovor za posao iako ste poslali veliki broj prijava, niko vas ne zove kada aplicirate za rentiranje stana/sobe. Aplicirate svuda, ali ništa. Nemate ni gde da živite, ni gde da radite, ni s kim da popijete kafu. I taj period može dugo da traje. Mesecima.

To su momenti kada shvatite jednu ključnu stvar: morate da idete dan po dan. Situaciju po situaciju, problem po problem. I da svi koraci koje pravite na početku, iako deluju mali, u stvari su ogromni jer ste aktivirali sve što imate u sebi da biste ih napravili.

Ako nekoga poznajete ovde, onda je delimično lakše. Pod uslovom da ljudi koje poznajete zaista i žele da pomognu. Imajte u vidu da to nije uvek slučaj! Ako vaši ljudi ovde imaju mentalitet onoga ko hoće da vam pomogne, a ne da se poredi sa vama i takmiči, biće malo lakše. Imaćete kod koga da budete u početku, time ćete uštedeti ogroman novac i neko će vam dati dragocene osnovne informacije. A to vam najviše treba kada tek stignete – prava informacija.

Nemojte očekivati da će ljudi da se polome da vam pomognu, samo zato što ste novi i sami. To što je neko iz Srbije ili regiona ne znači da će skočiti odmah u pomoć, čak i kada se bavite istim ili sličnim poslom. Možda je do mentaliteta, načina razmišljanja ili ko zna čega. Dešavalo mi se da mi ljudi pričaju kako su jako zauzeti jer rade dva posla, a ja za to vreme nemam ni jedan. A kada ste novi, vama samo treba informacija koji kanali daju najviše rezultata za traženje i dobijanje posla. Informacija kako stvari ovde funkcionišu, ništa više. Valjda se podrazumeva da se sam boriš i da učiš kroz sopstvene greške. S druge strane, kada se izboriš i kada vas Australijanci zaposle isključivo na osnovu vašeg znanja, veština i karaktera, ogroman je osećaj zadovoljstva, profesionalnog napretka i ispunjenosti.

Pomoć će doći, ima i dalje dobrih ljudi koji će pružiti ruku. Nekada ta pomoć dolazi od naših i hvala im neizmerno na tome! A nekada i od potpuno nepoznatih ljudi s kojima će vam se putevi slučajno ukrstiti. A možda nije ni slučajno, već je upravo tako trebalo da bude. Ljudi iz raznih delova sveta,  stranci, Australijanci, ljudi koji jednostavno razumeju i znaju da saslušaju.

Snalaženje je proces. To je jedini odgovor koji mogu da dam svima koji pitaju “Kako si se snašla?” Traje i posle skoro godinu dana i kockice se i dalje slažu. Verovatno u životu nikad nije svaka kockica na svom mestu. Koliko god da je početak u novoj sredini pun izazova, neizvesnih ishoda, neočekivanih obrta i drame, tu je i druga strana. Dani su ispunjeni predivnim momenatima sa ljudima iz celog sveta, smehom, jedinstvenim iskustvima, kulturološkim saznanjima, fantastičnom hranom i kafom i što je najvažnije – razvija se ogromna lična snaga, uči se o sebi, o drugima i ruše se mnoge predrasude.

U naredim tekstovima pisaću o sledećem:

2. Melburn ili Sidnej?

3. Kako je za posao?

4. Kako ja da dođem tamo?

5. Koliko košta studiranje?

6. Preko koje agencije si došla?

7. Da li mogu da zaradim za studije i živim od part-time posla?

8. Da li je master težak?

9. Da li je skupo?

10. Imaš li društvo?

Pisaću i o svemu što me ovde oduševljava, o procesu “culture shock-a”, a onda kada se naviknete na ovu sredinu i o “reverse culture shock-u” koji mi se sada dešava kada pričam sa pojedinim ljudima iz Srbije.

A za godinu dana ću ponovo napisati tekst “Kako je u Australiji” i jedva čekam da vidim kako će izgledati.

Javite mi ako imate posebnu temu koja vas zanima o Australiji.

The post Kako je u Australiji? appeared first on Utisci sa putovanja.

Ponovo osećam potrebu da vam kažem jedno veliko Izvinite što ne pišem redovnije. Toliko toga imam da vam ispričam da nekad ne znam odakle bih prvo krenula. Dešava se puno toga, skoro pa svaki dan. Ako želite da pratite dešavanja na dnevnom nivou, pratite me na Instagramu, tamo ćete videti sitnice svakodnevnog života u Melburnu.

Dani mi lete jer pokušavam da balansiram obaveze na fakultetu, posao i društveni život, odnosno kreiranje istog od nule.

Kontakti koje sam dobila od moje agencije kada sam dolazila puno su mi pomogli da uspostavim prva poznanstva ovde i da već imam mali krug prijatelja i poznanika. Ali o tome kako naći društvo pisaću u posebnom tekstu.

Inspiracija za ovaj tekst potekla je od mog druga Brazilca koji je u “istom sosu” kao i ja i dalje se adaptira na sve. Dok smo sedeli na čaši vina sinoć u gradu i komentarisali kulturološke razlike, pokušali smo da odgovorimo na pitanje: “Šta je normalno?” Jesmo li mi samo navikli na drugačije pa da sada prolazimo kroz fazu prilagođavanja i adaptacije? Da li ćemo nastaviti da se čudimo ili ćemo se prilagoditi?

U nastavku vam navodim samo neke od kulturoloških razlika koje sam do sada primetila. Ima ih još.

Ovim ne kažem da je način života ovde pogrešan, a kod nas ispravan niti obrnuto. Samo je drugačije i veoma je individualno u kom sistemu će se jedna osoba osećati prijatno i koje ćemo nove navike usvojiti, a koje ćemo dobre stare navike pokušati da zadržimo i primenimo u novoj sredini.

• Nema ljudi na ulicama, čak ni u subotom uveče, leti

Ako se nalazite u udarnim gradskim ulicama ili glavnim ulicama sa restoranima i barovima, biće ljudi. Ono čega nema je neki spontani “street life” po običnim bočnim ulicama i naseljima. Na primer, sinoć je bila subota, nakon 37 stepeni u toku dana, bilo bi očekivano da su ljudi napolju, da šetaju po kraju, šetaju psa, ćaskaju sa komšijama. “Da smo sada u Brazilu, u svakom kraju bi bila gomila ljudi na ulicama, komšije bi se nešto doviklivale, deca bi skakutala po ulici, sve bi vrvelo od života” kaže mi sinoć drug.

I u Srbiji bi bilo tako, rekla sam, i mi imamo taj momenat spontanog ćaskanja sa komšijama ispred zgrade i boravka napolju samo zato što nam je jednostavno normalno da smo napolju, posebno vikendom leti. Sedimo na terasama, gledamo ko prolazi

Ako zađete van najužeg gradskog jezgra Melburna, nema toga. Možete da idete nekom bočnom ulicom sat vremena i nikoga da ne sretnete. Čak su i svetla ugašena. Gde su ti ljudi i šta rade? Nemam pojma.

Neka od objašnjenja su: svi ovde voze pa ako hoće da izađu idu kolima u delove grada gde se izlazi/niko ne ide peške/sede iza kuće jer imaju velike bašte i sve aktivnosti se u stvari odvijaju iza kuće da bi imali privatnost, a ne ispred kuće kao mi/gledaju Netflix/umorni su i rano idu na spavanje…

• Posao i teretana su prioritet nad društvenim životom

Teretana je ovde svetinja. Vežbanje, trčanje, razni treninzi su apsolutni prioritet. Zdrav život, “super foods”, razne semenke i ulja, vežbanje svega i svačega je podignuto na nivo kulta. Svi trče, voze bicikl, aktivni život je “a must”. To naravno nije loše, gledajući sa zdravstvene strane, mnogo bi bilo lošije da ne vode računa o sebi.

Radni dan se, makar za većinu ljudi sastoji od posao-teretana-kuća života što ostavlja jako malo vremena za spontana druženja i uglavnom se sve društvene aktivnosti odvijaju vikendima. Najčešće se ide na brunch-eve sa prijateljima u toku dana ili na piće uveče. Ono čega nema, ili se meni ne dešava, jeste neko spontano druženje radnim danima. Ljudi su jako zauzeti i kako mi se čini, druženje i stvaranje jakih i bliskih prijateljstava nekako nije prioritet. Možda grešim, videćemo vremenom. S jedne strane, organizaciono je razumljivo jer je grad zaista ogroman i ako ne živite blizu radnog mesta ili fakulteta, nemate mnogo slobodnog vremena tokom nedelje jer se puno vremena gubi u prevozu.

• Kampovanje i hiking su IN

Kampovanje i pešačenje u prirodi (hiking) su takođe jako popularni i kod porodica sa decom i među prijateljima, svi kampuju, idu u prirodu i žive u skladu sa svojim okruženjem, što je za svaku pohvalu. Kad im kažem da nikada nisam bila na kampovanju, iznenade se.

• Ljudi se oblače prema svom ukusu i nema uniformisanja

Jedna od stvari koja mi se ovde mnogo dopada je to svako nosi ono što želi, voli i u čemu se oseća dobro, a da okolina ne podiže obrvu i ne misli da je narkoman ili u nekoj sekti (dva najčešća razloga našeg naroda ako nemaš istu majicu kao i svi iz tvog društva).

Ovde je zaista ceo svet. I svi nose najrazličitije kombinacije boja, dezena i materijala. Od super sređenih Australijanki u skupim haljinama i običnim japankama “sa pijace” na nogama, do “sve mi boje lepo stoje” kombinacija, ljudi u pidžamama u prodavnicama, tinejdžerki obučenih “kao za splavove” – sve možete da vidite za samo sat vremena u gradu i niko nikoga ne osuđuje i ne zagleda. Sloboda izbora i kreativnog izražavanja. Naravno, Australijanci nose japanke uz sve. Čak i na posao. I zimi. Live and let live.

• Mladi najčešće žive u share-house, a ne samostalno

Verovatno ću napisati poseban tekst o životu u share-house i navikavanju na to. Pre nego što sam ovde došla, nisam uopšte znala da ljudi ovde dele stanove i kuće sa drugima i da generalno jako malo mladih ljudi živi samostalno. Odnosno, samostalno žive uglavnom parovi ili ljudi koji odluče da žive daleko od centra grada jer je preskupo iznajmljivanje stana u gradu ili naseljima blizu centra.

Share-house ili share flat je koncept življenja gde svako ima svoju sobu, a delite dnevnu sobu, kupatilo i kuhinju u okviru iste kuće ili stana. U skromnijim varijantama, deli se čak i soba, a u malo skupljim imate svoju sobu i čak svoje kupatilo.

Možda mi je ovo jedan od najvećih kulturoloških šokova. Odnosno, bilo mi je čudno da čak i zaposleni ljudi u svojim ranim i srednjim 30-im godinama dele stan sa potpuno nepoznatim ljudima i da ne mogu da žive samostalno čak i u zemlji sa visokim standardnom kao što je Australija. Cene iznajmljivanja sobe ili stana/kuće su ovde jako visoke, tako da je ekonomski razlog jedan od glavnih razloga za deljenje stambenog prostora. Deljenjem stambenog prostora ne delite uvek i život sa nekim. U boljoj varijanti, cimeri vam mogu postati i prijatelji čime bi deljenje stana postalo zanimljivo i poboljšalo bi kvalitet života. U većini slučajeva, ljudi samo dele stambeni prostor i račune i to je to.

Moji cimeri su trenutno jedan Italijan, Australijanka i Čileanka. Svi su generalno fini i ljubazni sa svojim vrlinama i manama, ali se ne družimo mnogo jer su nam rasporedi potpuno drugačiji i prođu dani da se nekada i ne sretnemo. Share house je možda i dobro rešenje kada ste novi i ne znate nikoga u gradu jer životom u zajednici makar imate cimere ako vam je potrebna neka pomoć ili informacija. A to nekada mnogo znači.

Samo traženje sobe u Melburnu je priča za sebe, englesku verziju mog iskustva o traženju parčeta životnog prostora pročitajte OVDE.

Pisaću vam još, obećavam. A vi podelite sa mnom šta je za vas “normalno”?

The post Navikavanje na kulturološke razlike – šta je normalno? appeared first on Utisci sa putovanja.

Prenosiću vam detalje o životu u Australiji, moje utiske i impresije, kulturološke razlike i slično. Takođe, pisaću i o studiranju u inostranstvu i razlikama u obrazovnim sistemima. Vas pozivam da u komentarima pišete sve što vas zanima o Australiji i Melburnu, a ja ću pokušati da vam pomognem i pružim adekvatne informacije, u skladu sa onim što znam.

Zašto Australija ili “Dobro bre, jesi li mogla nešto dalje?”

Mogla sam, tu je i Novi Zeland. Šalim se, Novi Zeland nisam uzimala u razmatranje.

Odluka da dođem u Australiju nije došla preko noći. Verovatno kao ni jedna ovako velika životna odluka. Krene prvo kao ideja, kao želja koja tinja polako, dok se ne razbukti u toliko veliku vatru i energiju da je više ne možete ugasiti, čak i da hoćete. Ne mogu je ugasiti ni pitanja kao što su: Kako ćeš tamo sama? Šta ti fali ovde pa ideš? Ne znam što ideš kad ovde dobro živiš? Šta ćeš da radiš tamo? Koliko ćeš da ostaneš? Šta ćeš ako ti se ne sviđa? Kako ćeš bez porodice i prijatelja? Biće ti teško.

Sva ta pitanja rešetaju vas kao da stojite pred streljačkim vodom, dok hrabro izgovarate rečenicu “Hoću da idem u Australiju.” Ljudi oko vas, nesvesni činjenice da nemate odgovor ni na jedno od ovih pitanja, gledaće vas čudno dok sležete ramenima i odgovarate:

Osećam želju da odem. Želim da promenim sredinu, život, svakodnevnicu. Želim nešto novo. Nešto drugačije. Rad na sebi i napredak. Promenu energije oko sebe. To što imam koliko-toliko OK život u Srbiji, ne znači da treba u Beogradu da provedem ceo svoj život. I šta je uopšte definicija dobrog života? Moje mišljenje je, da je to unutrašnji osećaj zadovoljstva i pripadnosti sredini. Znate li onu pesmu “There is no place I would rather be?” Pronaći takvo mesto na ovoj planeti je sreća. Uspeh se ne meri nekim cool nazivom zanimanja na vizit karti i primanjima jedva iznad proseka, već isključivo unutrašnjim osećajem da se nalazite upravo tamo gde treba.  I ne, ne znam kako će mi se dopasti, kako ću bez ljudi sa kojima sam se smejala svakoga dana i kako ću se tamo sama snaći. Ali znam da moram da probam. I da moram da pratim unutrašnji glas koji kaže – Idi. Biću spremna na svaki ishod koji mi život donese.

A zašto baš Australija? Da li prihvatate jednostavan odgovor koji glasi – nešto me vuklo da ovde dođem. Sama ideja boravka u Australiji delovala mi je uzbudljivo, nepredvidivo i avanturistički. A to je dovoljno da se u meni upale sve nomadske lampice i da sva čula budu usmerena ka kretanju. Želela sam englesko govorno područje i da budem pored mora. More je možda i presudilo u odnosu na zemlje kao što je Kanada, na primer. Ništa ne može da zameni more. Znam da me veliki broj vas sada u potpunosti razume

Kako na Master studije u Australiju

U Melburn sam došla 15. jula 2016. godine na Master studije iz Odnosa s javnošću i komunkacija. Pisaću vam detaljnije o samom masteru, opcijama za studiranje ovde i stipendijama u narednim tekstovima.

Od odluke da se krene u proces do realizacije proteklo je par meseci, tokom kojih sam imala ogromnu pomoć agencije, od koje sam dobila potrebne informacije, savete, prijateljsku i stručnu pomoć i neizmernu moralnu podršku. Ako budete kretali u ovakvu avanturu, svaka informacija je dragocena i zlata vredna, posebno zbog potpuno drugačijeg načina studiranja i života ovde. Puno informacija o tipovima viza, studijama i uslovima za život u Australiji našla sam i na njihovom blogu Budi kengur, koji vam uvek može služiti kao osnovni izvor informacija, novih vesti o vizama i aktuelnostima.

Sistem studiranja je potpuno drugačiji – u smislu da je efikasniji, praktičniji i sprema vas direktno za posao. Sve što se nauči odmah se primenjuje na aktuelne situacije i kompanije. Teorije ima, ali je jako malo, i takođe se izučava kroz primere. To je moj prvi utisak nakon dva meseca studiranja ovde. Trebalo mi je vremena da se naviknem na ovakav način učenja, dolazeći iz sredine kao što je Srbija. Verovatno da se ovom sistemu ne čude studenti iz zemalja kao što su Amerika ili Kanade, ali za nas je potpuno nov.

O samom gradu, sitnicama kojima se čudim svakog dana, mukama da nađem odgovarajući smeštaj, ogromnim razlikama u načinu života, adaptaciji na novu sredinu i o traženju novog društva uz veliku nostalgiju za svim prijateljima koje imam u Srbiji i širom sveta – u narednim tekstovima.

A vi mi slobodno prenesite koje vas od ovih tema najviše zanimaju

The post Prvi utisci iz Melburna appeared first on Utisci sa putovanja.