U prethodnom tekstu sam vam opisala kako smo organizovali odlazak do tamo i koliko je sve koštalo, a sada malo o samom boravku tamo. Dok smo stigli i smestili se, već je bilo veče, pa smo rešili da prošetamo, kiša je padala pa prestajala, pa opet padala, što je normalno vreme za Pariz u oktobru. Bilo je toplo, bez obzira na kišu.

Uhvatili smo krug pored Sene, prošetali po Latinskoj četvrti, popili po čašu belog vina da se malo priberemo i shvatimo da smo u Parizu Odmah u oči upadaju crvene tende na kafićima, kojih ima puno na ćoškovima i na raskrsnicama, kao i to da su stolice okrenute ka ulici, tako da dok pijete kafu, ne gledate u svog sagovornika, nego u prolaznike.

Drugog dana, kako bismo imali bolju sliku gde smo i šta smo, rešili smo da odemo na besplatnu pešačku turu. Te ture su fantastična stvar i postoje u mnogim gradovima. Otkrila sam ih slučajno na netu, videla raspored tura za Pariz i rešila da bi trebalo tako da se prvo upoznamo sa gradom da bismo dobili neku osnovu i nastavili dalje sami.

Tura je bila odlična, nas desetak iz celog sveta je hodalo ulicama Pariza oko 4 sata, sa lokalnim vodičem koji je pričao na engleskom jeziku. Rekao nam je kako da uđemo u Luvr, a da ne čekamo (čitajte dalje), kako Parižani ne vole piramidu ispred Luvra jer misle da narušava izgled grada, kako su konobari neljubazni prema svima, a ne samo prema turistima i to je jednostavno tako i nema tu mnogo mudrosti. Ture su besplatne, ali je red da se na kraju vodiču da neki bakšiš. Naš vodič je bio fantastičan i pun energije pa smo mu dali po 10 EUR bakšiša. Vodič je toliko bio ljubazan da je išao da nam kupi karte za vožnju Senom! Kako smo bili mrtvi umorni od šetnje i već dobro gladni, nismo ništa više planirali za taj dan.

Trećeg dana smo imali karte za Ajfelov toranj. Kada ste smešteni u stanu, onda ujutru idete do pekare (a tamo ne znate šta biste pre kupili) i do prodavnice po doručak i voće pa imate utisak kao da tu i živite. Komšije već počinju da vam se javljaju na hodniku, a na kasi vam se obraćaju na francuskom. Nekako smo sad već imali uvid u to gde smo i šta smo i već se skroz opustili.

Za Ajfelov toranj odvojite par sati kako biste uživali u pogledu. Imajte u vidu da morate da poštujete vreme ulaska naznačeno na ulaznici i da su svuda gužve. Malo ćete se gurati sa drugima dok ste na tornju, ali to je i očekivano. Ali pogled odatle vredi svaki dinar. Ceo Pariz je ispred vas. Ima dva nivoa, prvo se ide mini-žičarom do drugog nivoa, a zatim liftom do vrha. Imate onda male stepenice od samog vrha (dela koji nije ograđen staklom).  Ostavite dovoljno vremena za svaki nivo i fotografišite kao ludi Još ako je lep dan i vedro, biće vam kao na filmu!

Taj deo grada oko Ajfelovog tornja nije nešto naročito živ u smislu restorana i kafića, pa dok smo se vraćali sa obilaska tornja, prošli smo niz Marsova polja i onda išli bez plana do prvog kafića da popijemo kafu i da odmorimo. Sećam se da smo tu platili 6 EUR za kapućino i da smo bili u šoku. Iz nekog nepoznatog razloga, kapućino je jako skup u Parizu, mnogo više od drugih vrsta espresso kafe. Kada sam to konačno shvatila, počela sam da naručujem espresso sa mlekom ili samo kažem “kafa sa mlekom”, jer je razlika u ceni velika, a kafa skoro pa ista.

Onda smo odatle napravili plan da obiđemo taj deo grada oko tornja. Iako odozgo izgleda sve blizu, u realnosti nije tako. Išli smo prvo do “Doma Invalida” (Les Invalides), kompleksa koji je nekada bio dom ranjenim vojnicima s kraja 17.veka. Ovaj veliki kompleks sadrži i vojni muzej i crkvu u kojoj je sahranjen čuvani Napoleon Bonaparta. Nastavili smo zatim preko najlepšeg mosta u Parizu, mosta Aleksandra III. Tu treba zastati i diviti se pogledu na Senu i na njene romantične mostove. Dalje smo išli ka Jelisejskim poljima, šetali čuvenom ulicom Champs-Élysées, naravno obišli par radnji, a onda već umorni i gladni ugledali neku piceriju i seli da odmorimo. Kako nismo imali neki spisak restorana za Pariz, a grad je takav da te brzo iscrpi, sedali smo gde god nam se učini da su cene pristojne i gde nam se dopadne ambijent. Grad je zaista veliki i ima dosta da se hoda, a podjednako je lepo uživati u aktivnim obilascima, kao i u momentima kada se samo sedi na kafi, gleda u prolaznike i upija atmosfera grada.

Zatim smo nastavili dalje, do Trijumfalne kapije. Naravno, ni u ludilu ne pokušavajte da pretrčavate preko kružnog toka, već koristite podzemni prolaz. U tom prolazu se i nalazi blagajna za kupovinu ulaznica za Trijumfalnu kapiju. Nismo išli na vrh kapije jer smo prethodno već bili na Ajfelovom tornju pa smo to ostavili za neki sledeći put. Kada se nađete kod Trijumfalne kapije, putevi se tu razdvajaju u različitim pravcima, mi smo odlučili da idemo Hausmann bulevarom jer smo čuli da se tu nalaze dve velike i poznate robne kuće – Galeries Lafayette i Au Printemps. Dok smo došli do njih već je bilo skoro 20h i nismo ni ušli jer su se zatvarale. Baš nam je bilo žao, ali ostavili smo i to za drugi put.

Četvrti dan – to je bila nedelja, dan za muzeje. Znali smo a će biti gužva, poneli smo vode sa sobom i odmorni krenuli u obilazak. Kao što sam već navela, vodič nam je rekao da nikako ne ulazimo u Luvr kod piramide, već da uđemo iz ulice Rivoli, uđete na ulaz za tržni centar Carrousel du Louvre, i kada ste spustite pokretnim stepenicama tačno dolazite do obrnute piramide. Tu je odmah ulaz u muzej gde nije bilo gužve i gde smo ušli odmah, čak i na dan kada je besplatan ulaz! Napomena: Luvr ne radi utorkom! Luvr sam po sebi zahteva neku pripremu kod kuće. Toliko je veliko, pomalo komplikovano za snalaženje i tolika je gužva unutra, da ćete izludeti ako ne bude znali kuda idete i šta želite da vidite. Mi smo imali neki okvirni plan u skladu sa interesovanjima i po njemu smo išli. Luvr mi je ostao u sećanju kao veoma naporan. Da li zbog ogromne gužve i žamora, nedostatka svežeg vazduha i previše svega odjednom, nekako sam u jednom trenutku shvatila da ne mogu više da boravim u tom prostoru i da moram na svež vazduh (to je bilo posle oko 4 sata aktivnog obilaženja).

Samo smo pretrčali preko mosta, i shvatili da moramo makar kafu da popijemo pre nego što pređemo u Orsej. Seli smo u jedan od kafića na ćošku da se malo presaberemo, ali kako je bila trka sa vremenom jer je Orsej radio samo do 18h, nismo mogli mnogo da se opuštamo. A ispred Orseja red koji vijuga i do sledeće ulice. Shvatam u jednom trenutku da, ako budemo čekali red, nećemo ući nikad. Rešim tu da presečem red na kvarno. Da, znam da je glupo i da nema smisla i da je nekulturno, ali to je bio jedini način da uđemo. Ubacimo se mi u red na kvarno i uspemo da uđemo na vreme.

A unutra – raj! Potpuno drugačija atmosfera od Luvra! Vedro, svetlo, prijatno. Zgrada Orseja je inače zgrada nekadašnje železničke stanice, što ćete i primetiti po velikim časovnicima. Tu smo stvarno uživali, iako smo imali samo dva sata za obilazak. Ima čak i kafić na poslednjem spratu i malu terasu sa divnim pogledom na Pariz. Bilo bi mi zaista žao da smo propustili Orsej!

Peti dan – rešili smo da idemo u Marais arondisman (jevrejska četvrt) i da idemo malo u shopping. Kako su nas muzeji prethodnog dana zaista iscrpeli, morali smo malo da se “iskuliramo”. Marais je lep deo sa uskim ulicama, što nije tipično za Pariz i čuli smo da je tu najbolji falafel u gradu. Našli smo i divne male prodavnice u kojima smo kupili čajeve božanskih mirisa, kao suvenir iz Pariza. Za shopping je odlična Rue de Rivoli. Ulica je zaista velika i ima raznih prodavnica i tu se nalaze nama poznate robne marke, tipa H&M, C&A i moj omiljeni The Body Shop. Kafiće za hranu i klopu smo nalazili u bočnim ulicama, jer je u njima manja buka i bilo je mnogo prijatnije.

Šesti dan – pošto smo bili smešteni veoma blizu čuvenog groblja Pere Lachaise, rešili smo da ga obiđemo jer su tu sahranjeni Oskar Vajld i Džimi Hendriks. Groblje je zaista ogromno, lepo sređeno i dostojanstveno. Kako se nalazi na uzvišenju, ima divan i neki pomalo setan pogled na grad.

Odatle smo metroom otišli na Monmartr. Sišli smo na ozloglašenoj stanici Pigal, koje sam se plašila jer sam čula kako je to glavno mesto za prostituciju, dilere i sl. Sve vreme sam kraičkom oka osmatrala okolinu dok smo išli ka Monmartru. Ništa nam se nije desilo, nisam ni primetila ništa strašno (možda je noću gore). Ulica je puna sex shopova i sl. zanimacija, slikali smo se ispred Mulen Ruža i zatim uhvatili mini-žičaru do vrha brda. Za žičaru važi karta za metro, tako da ne morate da kupujete neku posebnu kartu. Kada dođete na vrh i pogledate grad sa stepeništa ispred crkve Sacre Coeur, shvatite koliki i kakav se grad nalazi ispred vas. Pogled nije ništa manje impozantan nego sa Ajfelovog tornja. Sam Monmartr je predivan i prepun galerija, poslastičarnica, raznih prodavnica suvenira i naravno turista. Makaronsi se prodaju na svakom koraku, kao i portreti, razne vrste slika, fotografija i sl. Dok smo sedeli na kafi, slučajno je pored nas sedeo slikar iz Srbije koji sada živi tamo (da, svet je mali), tako da smo i sa njim malo proćaskali.

Odatle smo se spustili do dela gde je Sorbona, gde smo i ručali i malo odmorili. Taman je bilo vremena da odmorimo do noćne vožnje Senom. Brodovi kreću u podnožju Ajfelovog tornja i ima ih puno. Naša vožnja je bila noćna, malo je bilo hladno na brodu jer je duvalo, ali nije strašno, ko nam je kriv što smo seli u otvoreni deo. Dobijate i slušalice dok se vozite tako da vam je sve vreme jasno pored koje građevine prolazite i šta vidite.

Sedmi dan – odmah smo se uputili u predivan Luksemburški park kako bi ga videli dok je lepo vreme i dok je dan. Divno sređen park, sa kockasto potkresanim krošnjama drveća (to ćete primetiti i u ostalim parkovima). Divno mesto za šetnju, odmor, mali piknik i mentalni chill-out.

Odatle smo nastavili ka jednoj od najupečatljivijih građevina u Parizu po mom mišljenju, katedrali Notre Dame de Paris. Njoj smo se divili još prve večeri kada smo došli i stalno smo joj se divili spolja, a sad smo došli da je vidimo iznutra i na miru. Ulaz se ne plaća, crkva je prelepa i elegantna i spolja i unutra i ima taj gotski stil katedrala koji mi se dopada gde god da ga vidim (kao na primer u Pragu). Obišli smo krug unutra, napravili par fotografija i malo seli na klupice kako bismo upili atmosferu. Oseća se neki grandiozni “vibe” na tom mestu i neka jaka energija. Ako želite da se popnete na tornjeve, morate da dođete do 16h (to se plaća). Mi smo nažalost zakasnili i nismo se popeli, a baš smo želeli. I to je ostalo za sledeći put.

Tog dana smo i prvi put kupili makaronse. Da, tek tada! Ima ih na svakom koraku, u svakoj pekari i dok smo šetali naišli smo na slatku pekaru, ušli i rešili spontano da tu kupimo kutiju sa par makaronsa. Bili su meki, fini, hrskavi, ukusni i divno su mirisali.

Već smo sada bili pomalo umorni pa je došlo vreme za pauzu. Rešili smo da odemo do dela grada gde je muzej Pompidu jer smo čuli da u tom delu ima puno restorana i kafića, a i hteli smo da vidimo kako izgleda taj muzej moderne umetnosti, makar spolja. Odmah tu smo slučajno videli i srpski kulturni centar i brzo našli puno malih ulica sa kafićima i restoranima gde smo odmorili uz kaficu i klopu. Odatle smo nastavili ka novijem, poslovnom delu grada – La Defense. To je moderan poslovno-stambeni deo, sav u staklu, nije posebno spektakularan , verovatno zbog toga što se ne oduševljavam tim modernim high-tech zgradama.

Osmi dan – vreme za povratak kući. Spakovali se i krenuli ponovo do Port de Mallot stanice odakle nam ide shuttle bus do aerodroma.

I kakav je taj Pariz? Da li je najlepši grad na svetu? Sad kada je prošlo skoro godinu dana od tog puta, mogu da kažem da bih opet otišla, ali samo da se šetam i da uživam. Bez pritiska da moram tamo ili ovamo, bez stresa da stignem negde u određeno vreme. Pariz je grad velikih bulevara (lično više volim uske ulice, kaldrmu i male trgove sa fontanama kao u Rimu), grad predivne arhitekture sa elegantnim velikim prozorima u stanovima, malim liftovima i uskim spiralnim drvenim stepenicama, grad vina, baget hleba, makaronsa, eklera i creme brulee-a. Muzeje i umetnost i da ne pominjem, jer bi samo za obilazak muzeja trebalo da se ide više puta tamo.

Ima puno emigranata, ogromne hodnike metro stanica, gde vam se čini nekad da je bolje da idete peške par stanica nego gore-dole po hodnicima metroa. Ima i delove grada u koje nismo zalazili, takozvana “geta”. Nismo videli mnogo toga, jer nedelju dana nije dovoljno. Na primer, nismo stigli da odemo u Versaj. Iako smo mislili da ćemo imati vremena, na licu mesta smo shvatili da ipak nemamo i da svi obilasci traju duže nego što smo planirali. A i nije poenta putovanja samo da se juri od jedne znamenitosti do druge. Treba i malo šetati bez plana, kao i sedeti na kafi i samo odmarati.

Nažalost, nismo imali snage ni za noćni život. Pošto smo ceo dan bili napolju i hodali kao da noge nisu naše, uveče bismo mrtvi umorni dolazili u stan i nismo imali snage da izlazimo po klubovima i barovima, iako bih volela da sam videla makar deo noćnog života grada, jer mi se čini da bi mi tek tada slika o gradu bila kompletna. Jedino što smo uspeli da vidimo bio je deo oko trga Bastilja, jer nam je tu blizu bio i smeštaj i taj deo je veoma živ noću i pošto je bilo par toplih večeri, sećam se da su ljudi i dalje sedeli napolju.

Mnogi ljudi odlaze u Pariz sa ogromnim očekivanjima. Japanci, koji su pored Amerikanaca sigurno najčešći posetioci Pariza i ima ih na svakom koraku toliko da to počinje pomalo i da vas nervira kada ste tamo, čak su razvili i takozvani “pariski sindrom” – razočaranje usled prevelikih očekivanja izazvanih romantičnim filmovima i dobrom reklamom i nekom nametnutom reputacijom grada.

Trebalo bi ići sa namerom da se uživa. Previše planiranja i trčanja oduzima draž gradu koji dosta ima da ponudi. Idealno bi bilo da imate nekoga tamo da vam malo pokaže i neka lokalna mesta koja nisu lako dostupna običnim turistima. I to ćemo neki sledeći put.

Za kraj bih navela mojih par najupečatljivijih utisaka iz Pariza:

• Katedrala Notre Dame
• Muzej Orsej
• Mostovi na Seni
• Pogled sa Ajfelovog tornja
• Arhitektura grada (balkoni, prozori i visina zgrada)
• Stepenice ispred crkve Sacre Coeur na Monmartru
• Crvene tende kafića i stolice okrenute ka ulici

The post Nedelju dana u Parizu – muzeji, makaronsi i crvene tende kafića appeared first on Utisci sa putovanja.

Wizz Air je imao tih dana promociju avio karata. Bio je maj mesec prošle godine (2013), i većina nas je bila okupirana organizacijom letovanja, a ne organizacijom obilazaka gradova po Evropi u jesen. Pošto mi naravno “đavo ne da mira”, ipak sam bacila pogled koliko bi bila karta preko Wizz Air-a dok je promocija, dodala i veliki kofer u tom procesu da vidim koliko će biti ukupno i videla – tačno 100 EUR, sa polaskom 3. oktobra, 7 dana. Dodatno možete da uštedite ako dvoje ljudi podeli doplatu za veliki kofer. S obzirom da, kada kupite veliki kofer, imate pravo na 30 kg, moglo bi dvoje ljudi da se spakuje u jedan kofer, čime bi vam karta bila još jeftinija.

Razmišljam, da li je moguće da mogu da odem do Pariza i da se vratim, da platim dodatak za veliki kofer i sve to za 100 EUR? Da, moguće, toliko košta  u dinar. U tom trenutku nisam imala saputnika, ali sam ga našla posle kraćeg “ajmo, ajmo, kad ćemo ako ne sad, pa to je samo 100 eur” Posle nam se pridružilo još dvoje, tako da smo nas četvoro krenuli put Pariza.

Prvo smo kupili karte, a zatim našli i smeštaj. Videli smo odmah da su hoteli skupi, a od prijatelja sam čula kako su im sobe premale za tu cenu i da je to sve preskupo. Rešili smo da nađemo stan preko AirBnB, što je veoma isplativo kad ide veći broj ljudi. Izbor stanova je bio zaista veliki. U kom se arondismanu smestiti? To zavisi šta volite i šta vam je prioritet u Parizu. Na slici možete da vidite kako su arondismani organizovani, u krugovima od 1 do 20. Teško je odrediti gde je “centar” Pariza, ali ako pretpostavimo da je kod Luvra, onda vidite da je ovaj prvi krug u stvari najuži centar grada (arondismani od 1-7).  Tu je naravno smeštaj skuplji, ali sve to zavisi i od sezone kada putujete, kao i kakav stan uzimate.

Kako smo gledali stanove par dana i nagledali se svakakvih stanova i cena, savetujem vam da obratite pažnju na sledeće:

• gledajte da li piše da ima “real bed”. Sad će neko reći – kakve ima veze, samo da prespavam, nije bitno – ali, verujte mi da je bitno! Zašto biste plaćali da spavate na nekom klik-klak ležaju kada možete u normalnom krevetu. Bitno je da vam je udobno, jer ćete biti preumorni od obilaženja i poslednje što želite je neudoban krevet.
• otvorite Google Mape ili sl. i pogledajte koliko je od stana udaljena najbliža metro stanica i koja linija tu prolazi. Udaljenost od metro stanice do stana vam je bitna zbog više stvari: zbog kofera koji ćete morati da vučete, zbog toga što ćete se možda noću kasno vraćati kući pa da znate koliko imate da pešačite od stanice do stana i sl. Važno vam je da znate koja linija tuda prolazi jer ćete svuda ići metroom kada budete obilazili međusobno udaljene znamenitosti, a videćete da ima i puno stanica na kojima se ukrštaju 2 ili 3 metro linije, pa ako vam je to blizu, puno ćete vremena uštedeti.
• pogledajte da li je kupatilo zaista odvojeno od ostatka stana – koliko god da ovo sada čudno zvuči, videli smo jednu sliku gde je WC šolja bukvalno bila pored kreveta (sad mi je žao što je nismo sačuvali). Neki stanovi su toliko mali, da u stvari nisu stanovi nego sobe pretvorene u “apartmane” za izdavanje. Neverovatno je šta se sve izdaje, tako da dobro pogledajte sve slike i obavezno pogledajte koliko zvanično ima kvadrata taj stan. Slike lako mogu da se nameste tako da stan izgleda veliko, a u stvari je možda samo jedna soba.

Naš stan je bio taman za 4 osobe u 11. arondismanu. Izabrali smo taj deo jer smo pročitali da je miran s jedne strane, a sa druge i da je blizu trga Bastilja gde ima par ulica sa bogatim noćnim životom. Moja jedina zamerka je bilo premalo kupatilo i nedovoljno čisto za moj ukus, ali čujem kako su mala kupatila normalna u tim klasičnim pariskim stanovima. Taj deo u 11. arondismanu (metro stanica Voltaire), kao i deo oko trga Bastilja bih preporučila za smeštaj jer su tu cene OK, a peške za 20 min stižete do Sene. Zgrade i ulice su tu one prave pariske, sa velikim brojem kafića, supermarketa u okolini i sl.

Cenu stana smo podelili na 4 osobe, svako od nas je dao po 200 EUR, ako saberemo sa cenom karte, iznosi ukupno 300 EUR za 7 noćenja u centru Pariza, po osobi.

Avion Wizz Air-a sleće na aerodrom Beauvais koji je udaljen oko sat vremena vožnje od Pariza. Postoji shuttle bus, naći ćete ga lako, čim izađete iz zgrade aerodroma, sve je lepo označeno. Tu je odmah i trafika gde se kupuju karte, možete odmah da kupite povratnu kartu što će vas koštati 34 EUR. Bus stalno ide, čim se napuni jedan već se puni drugi i brzo kreće, tako da ne morate da trčite i žurite kad sletite. Bus vas ne vozi do samog centra Pariza, već do metro stanice Porte Maillot. Odatle i kreće nazad ka aerodromu, tako da imate to u vidu kada se budete vraćali. Kada izađete iz busa, naći ćete se na velikoj autobuskoj stanici, a zatim imate 2-3 min hoda do same metro stanice linije 1. Ta linija je jako zgodna jer ide kroz sam centar grada. Karte za metro ćete kupiti kada siđete tu u metro stanicu, imate automat i šaltere. Mi smo kupili paket od 10 karata koji nas je koštao oko 13 EUR.

Do stana smo morali da promenimo još jednu metro liniju, što je malo nezgodno sa koferima. Idealno bi bilo naći smeštaj na liniji metroa 1, kako se ne biste mučili sa koferima i sa presedanjima. Tako bih ja uradila da idem ponovo, a tako sam i savetovala prijatelje koji su išli posle mene.

Kad dođete u Pariz prvi put, ne znate kud biste pre. Zato je dobro imati unapred neki okvirni plan kad-šta-kako.

Korisno je znati da je ulazak u muzeje besplatan svakog prvog vikenda u mesecu, ali samo u NEDELJU, za neke muzeje to važi cele godine, a za neke samo u periodu 1.10-31.3. Pogledajte detaljno na sajtu Paris Info da li je i kada besplatan ulazak u muzeje koje vas zanimaju. Naravno, tada je i najveća gužva ispred muzeja.

Šta obavezno uraditi PRE odlaska u Pariz?

Pored pribavljanja informacija o radnom vremenu muzeja, obavezno kupite na netu sve ulaznice koje možete da kupite na taj način, kako biste sebe poštedeli dugog čekanja u redovima. Pošto smo mi bili tamo tokom prvog vikenda u mesecu, nismo kupovali karte za muzeje, ali smo kupili ulaznice za Ajfelov toranj, to možete da uradite na sajtu za kupovinu karata i tu imate detaljno uputstvo. Koštaju 15 EUR po osobi. Na sajtu možete da birate vreme ulaska u toranj,  a može se i desiti da piše da nema više ulaznica za željeni dan. Ako se to desi, nemojte odustajati odmah, jer se i nama desilo da piše da nema više ulaznica, ali smo sajt gledali više puta u toku dana i više dana za redom i stanje se promenilo, tako da smo na kraju kupili za željeni dan. Ulaznice obavezno odštampajte sa svog maila pre odlaska u Pariz. Kada imate kupljene ulaznice na ovaj način, ulazite mnogo brže i ništa ne čekate jer ste na potpuno zasebnom ulazu od drugih. A kada budete videli koliki su redovi, biće vam drago što ste to uradili.

Bezbednost

Dok se vozite metroom, posebno na liniji br.1, stalno će vas preko razglasa upozoravati na pazite na torbe. Mi jesmo pazili kao što uvek i radimo kada putujemo, tako da mi se čini da ovde nismo pazili više nego inače, nego smo zbog tih stalnih upozorenja preko razglasa nekako možda bili svesniji toga da to može da se desi. Ništa se neprijatno nije desilo, gužve jesu velike, posebno u špicu, ali ako se ceo život vozite GSP-om i ovde čuvate stvari, onda u Parizu ne morate ništa više od toga da radite.

Pre odlaska u Pariz, na netu sam čitala da postoji klasična prevara za turiste, kada vam prilazi dvoje dece-tinejdžera, gde jedno traži od vas da nešto potpišete (navodno neku podršku za osobe sa invaliditetom) i posle vam traži neki novac koji naravno nema veze sa invalidima, već je obična prevara, a drugo dete vas za to vreme zamajava i skreće pažnju ili  možda džepari. Pročitam ja to i pomislim – nema šanse da nas tako “uhvate”, sad znamo za foru.

Međutim, dok smo se šetali niz Marsova polja nakon posete Ajfelovom tornju i išli lagano niz park, odjednom se ispred naš stvoriše dve devojčice sa baš tom pričom – da nešto potpišemo, da podržimo i sl. Klasična fora o kojoj sam čitala. Samo bih produžila da se Mr. M nije zaustavio da potpiše uprkos mom negodovanju. Srećom nas nisu odžeparili i prošli smo tako što im je dao 1 eur.

Osim tog malog “incidenta”, nikakvih drugih neprijatnosti nije bilo. Doduše, nismo zalazili u udaljena naselja i “geta”, već smo bili uglavnom u užem gradskom jezgru, ali opšti utisak je da je bezbedan grad.

Jeste li posetili Pariz? Zanimaju me i vaši utisci!

The post Jesen u Parizu (kako da odete, a da ne bude skupo) appeared first on Utisci sa putovanja.