Dajem reč Jeleni:

Volim da idem u goste. Naročito kod osoba sa kojima imam nešto zajedničko. A kada se radi o putovanjima i blogovanju, onda imam razlog više da se radujem domaćinu. Dok sam se spremala za gostovanje kod Ane, pitala sam se šta da joj ponesem?

Pa ono najbolje što imam! Putovanja i svoje doživljaje! Razmena utisaka je ponekad najdragoceniji poklon, tako da smo Ana i ja odlučile da svaka raspakuje svoju 2015.-u i otvori je za sve one koji vole da putuju.

Šta je stalo u moj kofer za 2015-u? Nekoliko susreta, putovanja i mnogo uspomena. Više je bilo neočekivanih nego planiranih, ali upravo je to ono što im daje čar, zar ne?

Na samom početku prethodne godine našla sam se na Mokroj Gori. Bilo je divno videti planinske predele pod snegom, osetiti škripu snega pod čizmama i oštrinu mraza na licu. Drvengrad je izgledao čarobno. To je svet u malom, mesto gde priroda i čovekova kreativnost idu jedno drugom u susret. Neizbežno je da pomislite kako i vi možete u svom dvorištu, stanu ili sobi nešto kreativno da uradite.

Proleće mi je donelo susret sa Aniko Viljalba, autorkom jednog od najpopularnijih blogova o putovanjima na španskom govornom području, Viajando por ahí. Rođena je u Argentini, obišla više od trideset zemalja na četiri kontinenta. Ona je prava svetska putnica i digitalni nomad tako da me je poznanstvo sa njom inspirisalo da napišem tekst Da li se putnik rađa ili postaje?

A svetske putnice? One imaju telo i osmeh devojčica. Kilometri ne ostavljaju traga na njihovim licima. Naprotiv, svaku zemlju nose na licu kao ukras. Ima i onih koje liče na Amazonke, spremne da pređu i pesak i kamen bez kofera. Žene koje ne traže uslove nego izazove. A ima i onih koje uvek idu za onim što im nedostaje, tražeći mesto gde su dobrodošle i osećaj sigurnosti. Baš takve posipaju puteve nekom posebnom nežnošću i nadom u bolji svet.

U samom jeku proleća stigao mi je poziv za saradnju sa blogom Dnevnik jednog direktora, a sa njim i pljusak podrške i kreativnog zamaha. Za temu novog teksta izabrala sam baš ono o čemu piše i Direktor: prevazilaženje prepreka i usavršavanje na putu do vrha. To me je podstaklo da se podsetim mnogih poteškoća koje su se pojavljivale na mom putu i na putovanjima. Tako je nastao tekst Nepodnošljiva lakoća putovanja:

Sva sreća što putnička memorija briše neprilike, a čuva slike i prilike sa pečatom večnosti kako bi putnika podstakla na novu avanturu. Ko bi poželeo da se ponovo otisne u nepoznato nakon onih sitnih i krupnih nepažnji, zaboravljenih stvari u sobama, kupatilima, na autobuskim sedištima? Kako verovati moru posle stomačnog virusa, planini posle vrtoglavih krivina, trajektu posle mučnine? Pa ipak putujemo. Radujemo se svakom polasku kao kolaču za koji ne slutimo kakvog je ukusa. Verujemo da je dovoljno sladak, ali da sadrži i neki sasvim nepoznat egzotični sastojak. Otiskujući se u nepoznato odmaramo se od poznatog. Verujemo da je putovati lako i vredno onda kada je bezbrižno. A zapravo, iza svake ideje o putovanju lebdi naša trajna misao o lepšem, ili bar drugačijem životu, zar ne?

Ipak, celu godinu obeležio je povratak u moj omiljeni Madrid, posle skoro pet godina. Imala sam osećaj da mogu beskonačno da šetam njegovim ulicama, samo da bih ponela u sećanju sve ono što mi je nedostajalo: kastiljanski duh i kosmopolitski nemir, miris tapasa na malim trgovima i ukus letnjeg vina. Posle tog putovanja nastala su dva nova teksta o španskoj prestonici: Sa Madridom na ti i 9 madridskih lokala za pamćenje. Tako sam dopunila čitavu seriju tekstova o gradu za koji verujem da očara svakoga i ne razočara nikoga i koji mi je za sada najveća inspiracija. Pored Beograda, naravno.

Godina ne bi bila potpuna da se nisam prošetala i po Srbiji. U septembru sam se uputila u Vrnjačku banju. Uverila sam se da na samom zalasku turističke sezone i dalje može da se uživa u njenim parkovima, šetalištima i pejsažima Šumadije. Moram se vratiti jer Vrnjačka banja nije samo banja. To je turističko mesto gde se ukrštaju tradicionalno i moderno, bogatstvo prirode i bogatstvo koje je priroda ljudima donela. Nekada je bila mesto za odmor i lečenje, a danas sve više kulturni centar i mesto za provod i uživanje.

Kraj godine obeležila je poseta Švajcarskoj. Najviše vremena provela sam u Bazelu, gradu koji je sasvim poseban po svom geografskom položaju na tromeđi sa Nemačkom i Francuskom. Zeleni tramvaji, isti oni koji krstare beogradskim šinama ovde sasvim drugačije izgledaju, ljudi tiho koračaju i tiho govore. Jedan od najlepših je prizor katedrale (Münster) u parku sa jesenjim bojama. A tek pogled na Rajnu! Pa kaldrmisane ulice, kuće sagrađene pre više od sedam stotina godina. Ukus švajcarske čokolade je nezaboravan, a zemlja uređena toliko savšeno da mi se činilo da sam u nekoj izmišljenoj zemlji.

Bilo je još stvari u koferu iz 2015.-e, nekih sitnica koje su je ulepšale, ali rekla bih da je ovo ono glavno. Izvrnuću ga naopačke, za svaki slučaj, da ne ostane ništa u sporednim džepovima… Ah, da! Tu je i jedan poziv za putovanje u Francusku kome se mesecima radujem, ali koji je morao da sačeka ovu 2016. Ubaciću ga ovaj novi kofer, bitno je da mi bude pri ruci. Ali bilo bi dobro da se neka putovanja dese iznenada, i bez razloga.

Jer, lepe stvari se dešavaju i onda kada ništa ne preduzimamo da se dese.

Autori fotografija u tekstu: Jelena Bašević i Corbis (fotografije Madrida)

The post Raspakovana godina appeared first on Utisci sa putovanja.

Koliko je vas čulo za Pargu?  Vjerovatno ne baš mnogo, mada dok godine budu prolazile, vjerovatno će oni koji zalutaju na ovaj sajt dobro znati o čemu se radi,  jer Parga iz godine u godinu postaje jedna od najposjećenijih destinacija Grčke. Jedan brzi info za sve one koji su gledali Sulejmana Velicanstvenog, Parga je dobila ime po Pargaliju iz te serije.

Meni je to rekla moja mama, ja nisam gledao seriju.

Djevojka koja će mozda biti nekoliko puta spomenuta u ovom tekstu i tu si prosto ne mogu pomoći i ja smo još u februaru 2013. rezervisali ljetovanje u Pargi, 10 dana sa prevozom i smještajem, 90 eura. Kako tako jeftino, pratite sajt pa cete saznati.  Gledali smo slike stalno po internetu i nekako činilo se presavršeno. I JESTE! To ljetovanje je mozda najbolje ljetovanje mog života do sada i trebaće neko dobro da se potrudi da to nadmaši.

Parga je ljetovalište koje se nalazi u oblasti Epir, na zapadu Grčke. Većina tursitičkih agencija organizuje ture autobusom do Parge, koje nisu tako strašne, malo se truckate busom 12-13 sati, stanete nekoliko puta, malo spavate, slušate muziku i dok se probudite tu ste :). Do Parge se takođe može doći i avionom preko aerodroma u Prevezi koji je udaljen 62 km. Može se koristiti i aerodrom na Krfu, a zatim trajektom doći do Parge iz luke Igumenica, koja je udaljena od Parge 49 km, ali to su malo skuplje varijante.

Dolazimo u Pargu u jutarnjim časovima, prethodno iz u zadnje vrijeme kišne Banja Luke, a tamo suuuuunce.  Iako je bio septembar, temperatura je bila preko 30 stepeni. Septembar, pa čak i oktobar su najbolje vrijeme za posjećivanje južnog dijela Grčke. Što zbog povoljnih cijena turističkih agencija, što zbog savršene klime, manjeg broja gostiju i jako toplog mora. Dolazimo u naš apartman, tu nas čeka jedan simpatični čikica Grk koji se smije i na grčkom nesto priča. E sad, ja ne znam da li samo meni, ali intonacija grčkog jezika zvuči kao španski, mada ni jedna jedina riječ vjerovatno nije ista i totalno su druge jezičke grupe, ali jednostavno ima nešto.

Parga nije tipično grčko mjesto, više ćete imati osjećaj da ste negdje u Đenovi ili Napulju, jer ima taj mediteranski šmek. Male šarene kućice raznih boja uz obalu mora, male uličice pune prodavnica i ljudi, čini da kada bi vas neko iznenada postavio tu i pitao: Hajd sad reci gdje si, vjerovatno bi rekli u Italiji.

U samom gradu nalaze se dvije plaže: Krioneri – glavna gradska plaža i nedaleko od nje Piso Krioneri, manja plaža u uvali. Malo dalje od njih nalazi se i najveća plaža Valtos, dugačka nekoliko kilometara predstavlja one Baywatch plaže sa pijeskom, suncobranima i ležaljkama. Po meni plaža Krioneri je nekako najsimpatčinija i mi smo većinom bili na njoj. Prije svega zbog lokacije, ali i živosti mjesta, i malog ostrva koje se nalazi preko puta i do kojeg se može plivati. Ako ste avanturista u duši kao ja, oduseviće te se. Zamislite da možete da doplivate do ostrva, na njemu mala grčka crkvica bijele boje, masline i razni putići koji vode do vrha, a na vrhu pogled kao iz snova. Nepregledno prostranstvno, podsjeća malo na mjesto u filmu Grof Monte Kristo.

Ako uzmete u obzir da do ostrva ima oko 200 metara plivanja, šta mislite kako su nastale ove slike?

Tokom našeg boravka desile su se 3 i po bitne stvari.

Broj 1. Ja sam imao najljepši trenutak svog zivota, broj 2. Dva puta sam se onesvjestio, 2 i po: Upoznao sam doktora koji je najveći šmeker koji postoji :). Broj 3. Zavolio sam Grčku za cijeli život.

Hajmo po redu:

Broj 1. Mislim da je bio III dan u Pargi. Djevojka i ja smo na plaži. Vrijeme prekrasno, bez oblaka, oboje smo polozili sve naše ispite i sad zasluzeno uzivamo u odmoru. Lezim na plazi, na slušalicama mi Simple Plan feat Sean Paul – Summer Paradise, a u  zraku  se osjeća onaj miris mora i borovine, pomješan sa mirisom kokosa iz mlijeka za sunčanje. Lagani morski talasi mi zapljuskuju noge dok gledam u daljinu kako male barke prolaze. Pored mene, preljepa djevojka u koju sam jako zaljubljen. Može li život biti bolji? Tad vidite da vam sreću kroje male stvari i koliko je divan ovaj život koji imamo.

Broj 2. Onesvjestio sam se dva puta. Jel znate kad u filmovima vidite neko se onesvjesti i onda se budi oko njega neki ljudi koji ga gledaju? E, u slučaju da se nikad niste onesvijestili stvarno to tako izgleda.  Jedan dan sam osjetio da imam mučninu i da mi je loše. Djevojka i ja smo bili u sobi i čekali da mi bude bolje, međutim odlučili smo da odemo kod doktora. I nekako se mi oteturamo do njega. Ja gorim, temperatura, mučnina, već Parga počinje da bude manje simpatična. Unutra radi jedan stariji doktor, djeluje ozbiljan. Ja ulazim on gleda i onako ozbiljno pita u čemu je problem? Ja mu tako ispričam da mi je loše i šta me boli. Ispituje me još neke stvari i  kaže mi da legnem, da mi da inekciju. Nakon što sam je primio, samo osjetim da mi se manta i odjednom je crno. Naredna scena on i naš vodič oko mene gledaju i pitaju onako u strahu jesi li dobro, jesi li dobro? Ja pojma nemam šta se desilo. Shvatim da sam se onesvjestio. Dali su mi neke bombone da mi vrate šećer i bio sam ok. Onako šmekerski me pita odakle si, ja mu kažem iz Bosne.

SAVJET – ako ste u Grčkoj, odakle god da dolazite recite da ste iz Srbije, jer će vas uvijek srdačno pozdravljati i gledati, što nije ni čudno kad im Srbi prave najbolji turizam.

E sad, mozda zvuči čudno, ali u tih 5 minuta ozbiljne priče sa doktorom, moja djevojka (evo opet je spominjem) i ja smo primjetili da je doktor jedan veliki šmeker, nastranu njegovom pokušaju da bude ozbiljan, jednostavno to nekako izvire iz njega. Neki ljudi se prosto rode sa tim, i onda nekako skontaš da džaba se trudiš, i da ne mozeš biti kao ovaj čovjek.  Tako da preporuka svima djevojkama koje dođu u Pargu da se razbole, inače je nećete doživjeti na pravi način.  Kasnije šetamo do apoteke ne bi li uzeli ljekove za mene, i stojimo u redu, a ja vidim, meni se opet manta, i ja se opet onesvjestim. A čovječe.  Deja vu, naredna scena, opet neki ljudi oko mene, opet ja na podu. E sad, pošto sam rekao šta su stvari 1, 2 i 2 i po koje su bitne, broj 3 se nadovezuje na ovu priču. Jedan zabrinuti čovjek pomogao mi je da ustanem i brinuo se o meni dok god mi nije bilo bolje. Narednih nekoliko dana kad sam ozdravio svi ti ljudi koji su bili tu su me su me pitali kako sam i jesam li bolje. Iako sam postao etiketiran kao momak koji je pao u apoteci jer mi niko nije znao ime, shvatio sam koliko su Grci jedan fin, brižan, gostoljubiv i pažljiv narod. Svi ti ljudi koji me nikada nisu ni vidjeli, i pitanje da li ćemo se ikada opet sresti su se ponašali prema meni kao prema svom najbližem.

Ako ste romantične duše, morate da posjetite Pargu. Jako je malo mjesta na svijetu tako skrivenih, tako ušuškanih i tako toplih kao što je Parga. Naravno da postoje i mnogobrojni kafići, taverne i restorani, ali nekako to sve pada u drugi plan.  Prije nego što ćemo doci, moja ideja je bila da uzmemo bicikl da se njime vozimo po mjestu. Veoma  loša ideja. Mislim da Alberto Contador (Inače višestruki pobjednik Tur de Fransa) ne bi mogao to da izvede. Parga je dosta brdovita i preporučio bih je samo onima kojima hodanje nije problem, a sa druge strane sjajno je mjesto za mršavljenje. Ja pošto živim na sedmom spratu i mrak u stanu, nemam tih problema.

Što se tiče cijena, mjesto je nešto  skuplje, jer su cijene više prilagođene turistima skandinavskih zemalja (Kafa 2-2,5 eura, sokovi 2-2,5 eura, pivo 3-3,5 eura, mineralna voda 2 eura, hljeb 0,90 – 1,20 eura, giros 2 eura).

Po meni, najsimpatičnija stvar koju možete vidjeti u Pargi su njeni maslinjaci. Ne znam koliko vas je vidjelo kako drvo masline izgleda? Šuma koja je nalazi na nekih 20-tak minuta od centra je kao iz bajke. Imate osjećaj kao da ste u filmu Hobit ili Gospodar Prstenova. Iako nije uopšte u turističkim prospektima mjesta, obavezno svratite.

Na vrhu Parge dominira stara venecijanska tvrđava sa koje se pruža predivan pogleda na čitavo mjesto i sasvim sigurno mjesto za vaše najbolje fotografije. Tvrđava je do skora bila potpuno zapuštena, ali su u zadnjih par godina Grci uzložili malo novca da je urede i sad izgleda stvarno sjajno.

Iz Parge postoji dosta izleta na koje mozte otici:

– Krstarenje Jonskim ostrvima (Cena izleta preko srpskih agencija se kreće oko 40 eura, a izlet traje ceo dan)

– Krf (Cena izleta 30 eura, brodom se od Parge do Krfa putuje nekih 2 h)

– Paxos i Antipaxos (cijena izleta se kreće od 15-20 eura)

Ovo je jedini izlet na koji smo mi išli. Naime, iz Parge do Antipaxosa se putuje nekih 50-ak minuta brodićem. Tokom vožnje uživaćete u preljepim prizorima, plavetnilu mora, plavim pećinama, brojnim lagunama. Brod ne može doći do same plaže pa je neophodno skočiti u vodu i plivati do same plaže, što je poseban doživljaj.  Nakon toga, odlazi se do susjednog Paxosa, i posećuje se grad Gaios.  Mali grad na obali u kome je jako prijatno boraviti, idiličan za odmor.

Do kraja odmora desilo se jos mnogo toga. Upoznali smo mnogo finih ljudi, našli smo najbolju pekaru na svijetu (Green Bakery koju toplo preporučujem i vidjeli smo doktora šmekera sa nekim mladim curama kako se voza na svom skuteru).  Mnogo stvari se promjenilo od kada sam u septembru 2013. bio u Pargi, ali ona će i dalje ostati u mom srcu zauvijek.

Autor teksta: Robert Dacešin, blog Rio priče sa putovanja

(tekst je preuzet u originalu sa bloga Rio priče sa putovanja, kao i fotografije)

The post Čarobna Parga – mjesto kao ni jedno drugo appeared first on Utisci sa putovanja.

Tu vreme teče lagano i opušteno. Toliko lagano i opušteno da vam se čini da ste po ceo dan pospani. Po tome je narod sa Baije široko poznat.

Sera Grande (Serra Grande) je bilo moje krajnje odredište na kom sam provela najviše vremena. Tu se nalazi Centar kapoeire angole Barakao d’Angola (Barracão D’Angola), nešto nalik na naš Centar kapoeire angole u kom držim časove, samo u daleko razvijenijem obliku.

Vode ga majstori Kabelo i njegova žena Tiza. Iako još uvek u izgradnji, Barakao je dobio odlikovanje kulturnog centra. Mesto puno duha i inspiracije, dobre kapoeire, afro plesova, perkusija. Centar okupljanja lokalnog stanovništva, ali i ljudi iz svih krajeva sveta privučenih kapoeirom, kao ja, ili perkusijama. Ne samo obični ljubitelji već i vrhunski majstori i muzičari. Tako sam se našla u društvu Brazilaca, Meksikanaca, Amerikanaca, Izraelaca, Rusa, Mađara, Španaca, Argentinaca, Turaka i ostalih.

U centru grada se nalazi trg koji uveče postaje glavno mesto okupljanja i druženja. Jednom mesečno tu se održava festival sa raznovrsnim programom i tezgama na kojima se prodaju ručni radovi. Zaboravite na društvene mreže jer internet ovde i onako ne funkcioniše najbolje. Signal telefona malo imate, a često i ne. Umesto toga, prepustite se prirodi, kišnoj šumi koja pokriva ceo kraj, sunčanim plažama koje su na 10 minuta busom od centra grada, stalnom druženju, ćaskanjima, razgovorima uživo.

Ako provodite vreme u velikom društvu kao ja, pripremite se na česte vožnje u gepeku džipova ili karavana. To je pravi doživljaj jer su im ulice poznate po dubokim rupama koje lokalci uglavnom vrlo umešno zaobilaze… uglavnom. Duh ovog mesta me podsetio na Srbiju više nego druga mesta. Imali smo jedan auto koji sam obožavala, liči na auto Nika Slotera. Potpuno se raspada, pali samo na gurku. Kad se voziš njim, računaš da ćeš završiti u nekom jarku gurajući ga uzbrdo jer nisi uspeo da ga upališ gurajući ga nizbrdo.

Bila sam smeštena na Kabelovoj i Tizinoj fazendi Ouroverde (Zeleno zlato) usred kišne šume. Do fazende vodi zemljana staza koju u jednom delu preseca rečica. Ne možete da je zaobiđete i nema most, već morate da gazite kroz nju. Fazenda je mesto na kom vidite pravu moć prirode, gde rastu palme, kokosi, banane, kakao. Cela obala je poznata kao obala kakaoa. Ono što vas potpuno zapanji su boje biljaka, cveća, pa čak i ptica – zelena, žuta, crvena, tirkizna. Treba da doživite da uživo slušate zvuk kišne šume. Svi ti cvrčci, bubice i ptice, neki noćni zvuci za koje su mi kasnije objasnili da su majmunčići.

Imali smo kao izbor za kupanje i prelepo jezero na fazendi. Napravili su ga tako što su izgradili branu na rečici. S druge strane brane je prelep vodopad koji vam ujedno služi i kao prirodna tuš kabina. Voda je mutnjikava u svim rekama. Prvi put kad sam ulazila u vodu, pomislila sam šta bi mi roditelji rekli da me sad vide. Ali svi se tu kupaju, pa sam morala da pokažem šta je hrabrost pravog Srbende.

Voda je topla i u rekama i u moru. Od sunca dobijete savršenu boju i obavezno koristite kremu. Zbog mog bledila koje je izbijalo oči ostalim posetiocima plaže, u šali su me zvali mleko. Kad sam malo uhvatila boje, bila sam kafa s mlekom.

Jesam li pomenula već da su ljudi divni?

Najbliža plaža je Prainja (Prainha). Nije preporučljiva za kupanje, ali ima fantastičan pogled. Na 15 minuta od centra proteže se plaža duga 40 km, između Sera Grande i grada Iljeusa (Ilhéus). Ima jake struje i velike talase, pa pratite liniju do koje idu lokalci i ne idite dublje, znaju oni zašto. Struju osećate dok vam izvlači pesak pod nogama.

Život se odvija tu, u baru na plaži. Ispod pletene nadstrešnice sa kokosom, pivom ili kaipirinjom u ruci. U blizini se nalazi i mesto Itakare (Itacaré) u kom su neke od najlepših plaža. Ima i zavučenih plaža, pa morate da prođete šumskim stazama da bi se ispred vas odjednom pojavio plavi horizont i nestvaran prizor.

Prvi put kad vidiš zvezdano nebo na južnoj hemisferi, dobro ga upamtiš.

Uveče i noću bude hladnjikavo. Noću uvek pada kiša, ne zove se džabe kišna šuma. Ima puno komaraca i zaštita je obavezna. Treba da obratite pažnju na bubice. Prvih nekoliko dana nakon dolaska imala sam utisak da sve u toj šumi hoće da me pojede. Upozorili su me da se ne naslanjam na drveće i da ga ne grlim, na moju žalost. Kažu da se ovde nasloniš na drvo i termiti te pojedu. Sve bude u redu ako koristite sredstva za zaštitu od insekata. Ipak i pored toga, nemojte da grlite drveće i ne hodajte bosi. Opasno je zbog infekcija. Ako mislite da to nije ništa strašno i da sigurno možete i bez sredstva, završićete sa izujedanim nogama od komaraca i mušica… kao ja.

Hrana na Baiji je izuzetnog ukusa. Za doručak smo jeli male kifle sa veoma ukusnim puterom koji se topi u ustima uz puno voća. Osnova ručka su i dalje pirinač i pasulj, ali uz to imate i razne kombinacije voća i povrća. Na Baiji je dostignut savršen spoj slatko-slanog ukusa uz dodatke od voća ili slatkog krompira koji odlično idu uz pirinač i pasulj. Mukeka, riba, meso, sve je savršeno pripremljeno. Čak i u ovom malom mestu ima restoran sa hranom na kilo.

Picerije izbegavajte u Brazilu, ali ako se uželite evropske kuhinje, ovde se nalazi izvrsna picerija koja nudi pravu italijansku picu. Uveče svi vole da jedu tapioku (tapioca). Nešto nalik na palačinke pravljene od brašna mandioke sa slanim ili slatkim punjenjem po želji. Imate kao izbor i izvrsnu vegeterijansku hranu u lokalnom restoranu. Ako ne jedete ljuto, niste dostojni izvrsne ljutenice koju prave od najljućih papričica u ulju. Imate izbor između različitih jačina i svi jedu ljuto. Ne budite Marsovac. Jede se i izuzetno zdrav asai (açaí). Piju se prirodno ceđeni voćni sokovi, pivo, kaipirinja.

Smeštaj možete da nađete u šumi ili uz more. Najbliži veći grad je pomenuti Iljeus koji ima i aerodrom. U Sera Grande se nalazi i osmatračnica za koju kažu da ima najlepši pogled u Baiji. Gostoprimstvo u ovom malom mestu je neverovatno. Tu sam dočekala Novu Godinu na plaži, svi u belom uz more. A onda opet prežderavanje, za divno čudo. Ne treba vam puno vremena da steknete prijatelje ili „obožavatelje“, maltene je dovoljno da se pojavite. Mada je i domaća rakija koju sam donela verovatno malo pomogla.

Svako vas zove u svoju kuću da vas ugosti. Vode vas svuda, na plažu, do grada, na događaje. Ako si tu, s njima si. Preko dana smo bili u Barakau uvek u nekim aktivnostima ili na plaži. Uveče bismo produžili do trga gde kreće noćni život na ulici ili žurka u piceriji.

Toliko vas okruženje i način života osvoje, da vrlo brzo počnete da se osećate kao da ste oduvek bili tu.

Tekst i foto: Aleksandra Minić, Centar kapoeire Angole

The post Serra Grande – kroz prečice i šumarke do idiličnih plaža appeared first on Utisci sa putovanja.

Posebno doživite udar boja kada stignete u istorijski centar Salvadora, Pelourinjo. Za Baiju kažu da je afrički deo Brazila, za mene je ona Meka kapoeire. To je mesto odakle se proširila na ostatak Brazila i dalje na ceo svet da bi danas bila uvršćena u svetsku kulturnu baštinu.

Pelourinjo (Pelourinho) se nalazi na brdu i prepun je šarenih kuća. Glavne ulice su prelepo uređene, spoljne fasade su predivne. Ceo taj deo je prilično obezbeđen i pretvoren u turističku zonu. Ranije je bio poznat upravo po suprotnom.

I dalje vam preporučuju da ne zalazite u sporedne ulice, ni danju ni noću. Ne zalazite u ulice u kojima nema nikoga. Ako se desi da vas neko presretne i traži pare, date mu odmah i ne raspravljate se. U suprotnom možete samo loše da prođete. Zato sve vrednosti ostavljajte tamo gde ste smešteni pod ključem. U hostelima se obično prodaje katanac za fioku ili ormarić koje svaka soba ima. Sa sobom nosite samo onoliko para koliko vam je potrebno za taj izlazak.

Nismo imali nikakvih neprijatnosti, da kucnem u drvo. Držali smo se glavnih ulica i glavno odredište nam je bilo utvrđenje Santo Antonio. Tu se nalaze akademije svih starih majstora kapoeire. Bili smo smešteni u hostelu Patuá, u samom Pelourinju. Malo prijatno mesto.

Ako planirate da idete u Brazil, zaboravite na komfor i luksuz i prepustite se šarmu brazilskog načina života. Ne brinite, neće vas ubiti varnice koje baca tuš sa grejačem dok se tuširate. I ne, ne možete da ga isključite. Sve je u redu i sa wc šoljom, pod uslovom da ne bacate papir u nju. To sve ide u korpu pored, ni slučajno u šolju jer ćete se zateći u standardnoj noćnoj mori stranaca. Zapušena wc šolja koju ne možete da otpušite sami. I onda višečasovna borba u pokušajima da naterate vodu da povuče nešto, a ona neće. Zato pamet u glavu, a papir u korpu.

Ulice Pelourinja su pune radnji sa suvenirima. Sasvim je normalno da po ceo dan čujete bubnjanje jer uvek neka ekipa ima probu ili se sprema za nastup. Marame, magneti, narukvice, ogrlice, ručni radovi, slike, instrumenti, šta god vam od toga padne na pamet je na dohvat ruke i izuzetno pristupačno.

Silom prilika, našli smo se u velikom potkrovlju prepunom materijala za pravljenje instrumenata, kao i gotovih instrumenata. Raj svakog kapoeiriste, iako stepenice do njega izgledaju kao put u propast. On je glavni distributer instrumenata i materijala za ceo Pelourinjo, a i šire. To potkrovlje nalazi se u blizini pijace Merkado Modelo (Mercado Modelo). Od Pelourinja koji je na brdu do pijace koja se nalazi odmah ispod u podnožju stiže se liftom Laserda (Lacerda). Imate otvoreni pogled na okolinu dok se spuštate.

Tokom jedne šetnje, hteli smo da sednemo na piće i kako nije bilo mesta za stolovima ispred bara, konobar nam je ponudio mesto na terasi. Bili smo začuđeni jer nismo ni znali da bar ima terasu. Vijugavim uskim prolazom pored šanka i kuhinje stigli smo na terasu sa koje je pucao pogled na Zaliv svih svetaca (Baía de Todos os Santos). Deo između Salvadora i ostrva Itaparika. I tu smo uhvatili nezaboravan zalazak sunca iznad mora uz žamor zadovoljnih gostiju… i pivom u ruci.

Dalje nas put vodi u Serra Grande!

Tekst i foto: Aleksandra Minić, Centar kapoeire Angole

The post Baija – što šarenije, to bolje appeared first on Utisci sa putovanja.

Bili smo smešteni u delu koji se zove Botafogo, u blizini su Leme, Ipanema, Kopakabana. Ceo taj deo je bezbedna turistička zona.

Po preporuci, bili smo u hostelu Vila Karioka (Vila Carioca) koju drže neki kapoeiristi, pa smo tu i ostali i nismo se nimalo pokajali. Sjajno osoblje je uvek spremno da vas uputi, da vam pomogne, imaju raznoliki izbor tura. Jedno veče su vodili goste na neku žurku u centru, vratili su se svi tek ujutru. Ako sednete na klupu ispred hostela i pogledate ka krošnji drveta manga iznad vas, verovatno ćete videti majmunčiće kako trčkaraju.

U svakom gradu u Brazilu možete da se hranite u restoranima u kojima se prodaje hrana na kilo. Izbor hrane je odličan. Međutim, ako ste mnogo gladni, ne idite tamo, pretrpaćete tanjir zbog gladnih očiju pa ćete ostati praznog džepa. Imate i obične jeftinije restorane gde imate dnevni meni. Cene su kao i kod nas, oko 5-7 evra, ali u brazilskim realima. Pripremite se dobro jer kad tu naručite hranu, porcije su ogromne! Naravno, najviše ima pasulja i pirinča.

Najlepša stvar u Riju su naravno plaže i ceo taj stil života na plaži. Šešir vam je koristan za šetnje jer je sunce jako. Zato niko ne ide ulicama u podne, samo blesavi turisti.

Imajte u vidu da je beli šešir jednako turista.

U blizini Ipaneme, kad izađete iz metroa, nailazite na Hipi pijacu. Pravo mesto za kupovinu suvenira, pa čak i odeće. Svega ima u ponudi i cene su ok. Naviknite se što pre na japanke, da ne kažem havajke, ako već niste. Svi ih nose, a ako ih ne nosite, gledaju vas kao Marsovca. Možete li ikako još više pažnje privući na sebe? Pijaca je mesto gde možete i njih da kupite. Naviknite se i na prašinu, svuda je ima. Sitan pesak ili prašina, šta li je, ne znam.

Plaže su pune ljudi, posebno vikendima. Svaka plaža ima drugačiju šaru na pločniku. Idealne su za sunčanje, a za brćkanje… pa… onako. Talasi su jaki što vam potpuno onemogućava plivanje. Možete samo da skačete u talase i da se tako zabavljate. Posle jedne pogrešne procene i prevrtanja pod talasom koje me je odnelo nekoliko metara ka obali, zasitila sam se i te zabave. Osetila sam se kao nasukani kit.

Plaže Leme i Kopakabana, Ipanema i Leblon su kao jedna duga plaža. U svakom baru imate hladan kokos koji vam otvaraju na licu mesta. Ujedno je to i najpopularnije osveženje, pored prirodno ceđenih sokova i piva.

Osim plaža, treba da posetite centar grada, Lapu. Tu ćete videti čuvene Lukove Lape (Arcos da Lapa) i šarene stepenice (Escadaria Selarón). S belim šeširom nije ni čudo što smo privukli poglede, pa smo se osećali blago neugodno. U blizini turističkih tačaka je prepuno ljudi. Tu možete čak i bolji fotoaparat da nosite.

Inače vam se preporučuje da takve fotoaparate ne nosite sa sobom da ne biste privlačili pažnju i rizikovali da vam ga neko ukrade.

Nezaobilazno mesto u Riju je Botanička bašta. Prelepa, divna, predivna. Ponovni susret sa tropskim biljkama i pticama. Potpuni je doživljaj kada stanete pored „žbuna“ i shvatite da je njegov list veći od vas samih. Prvi put smo tu videli voće koje se zove žaka (jaca). Jestivo je, da, koliko god izgledalo čudno spolja, pa i iznutra. Bašta je ogromna, a ako imate sreće kao mi, videćete i ptice tukane, poznate iz crtaća Rio, ona crna s narandžastim kljunom.

Dobili smo podatak od poznanika da je jedna od favela u blizini bezbedna za posećivanje. Ista ta favela vodi ka vrhu Dva brata (Dois irmãos) odakle se spuštaju paraglajderi. Pentranje po faveli, jer zaista deluje kao pentranje koliko je strmo, potpuno vam pruži drugačiju sliku o životu običnih ljudi.

Shvatite koliko je turistička zona našminkana. Od dna do vrha favele i nazad prevoze kombiji i motori. Od toga su ljudi napravili posao, ali zato smo se pazili dok smo išli peške jer jako brzo voze, a ulice su vijugave i nepregledne. Kasno smo krenuli da bismo stigli do vrha, ali smo uhvatili nezaboravan zalazak sunca i neverovatan pogled na Rio za kraj boravka u famoznom gradu.

Još puno toga je ostalo da se vidi, ali put nas je vodio dalje.

Sledeća stanica – tropski raj, Baija.

Tekst i foto: Aleksandra Minić, Centar kapoeire Angole

The post Rio – opasni talasi i bezbedna favela appeared first on Utisci sa putovanja.

Nakon 15 godina bavljenja kapoeirom u Centru kapoeire angole Srbije, ovo putovanje sam smatrala velikom prekretnicom u životu. Nisam bila običan turista u potrazi za sunčanim plažama i preplanulim telima, to su mi bile usputne stvari koje, i da hoćeš, u ovoj zemlji ne možeš da izbegneš.

Moja misija bila je drugačija – obilazak akademija kapoeire angole i usputno turističko razgledanje. Putovanje koje sam doživela je retko iskustvo zlata vredno, kako po pitanju kapoeire tako i kao životno iskustvo.

Prva stanica u planu putovanja bio je Sao Paulo.

Kao najveći grad Brazila, ovaj monstrum dokazuje svoje zvanje metropole. Potpuno urbana sredina, grad visokih poslovnih zgrada, muzeja, kulture, urbane kulture i sasvim običnih ljudi.

Ceo grad prošaran je mrežom linija metroa koji ide po tačnom rasporedu. Zamislite koliko je bilo šokantno kad smo videli da u metrou iznad svakih vrata stoji naznačena linija stanica. Ispod svake stanice je lampica koja se uključi kada je ta stanica na redu. Pod metroa je toliko čist u poređenju sa našim prevozom, da sam imala utisak da mogu da jedem sa njega. Nisu samo nalepljene oznake iznad mesta za povlašćene kategorije, već su i sedišta druge boje. Retko kad možete da vidite nekoga ko nije povlašćena kategorija kako sedi tu.

Ono čega treba da se čuvate su džeparoši, pa uvek držite torbu ispred sebe. Sa svih strana vas upozoravaju na to. Ne postoji način da uđete u prevoz bez karte, koja košta više nego u Beogradu. Početne stanice autobusa su označene crnom linijom uz ivičnjak.

Mi, naivni Evropljani, pomislili smo da je to možda linija upozorenja da se ne približavaš ulici previše. Na naše iznenađenje, ta linija služi da se napravi red za ulazak u autobus. Onaj koji je prvi došao na stanicu zauzima prvo mesto i samim tim prvi ulazi u autobus. U slučaju gužve, ko je prvi došao ulazi u bus, a ko je kasnije došao možda će morati da sačeka sledeći. Niko ne krši to pravilo, a postoji poseban red za te čuvene povlašćene kategorije. Majke sa decom i stariji od 60 godina.

Od prvog koraka na brazilsko tlo, naišli smo na veoma ljubazan prijem.

Veći deo vremena proveli smo u kući Toisinja, kapoeiriste koji je ujedno i jedan od najboljih svetskih proizvođača birimbaua. To je jednožičani instrument koji se, između ostalog, koristi i za kapoeiru. Našli smo se u Sao Paulu u vreme njihovog Božića.

Samo još jedan razlog za žurku. Ugostili su nas kao da smo njihovi. U kući uvek trešti muzika jer ćale to tako voli. Božić smo dočekali u gužvi i uz prvo veliko prežderavanje. Ispred stambene zgrade se raspalio roštilj u kom su učestvovali svi stanari. Kažu da to obično traje od Božića pa do posle Nove Godine. Dva dana kasnije ponovo smo se tu našli, žurka je i dalje trajala.

Osnova ishrane je voće, pirinač i pasulj. Mesa ima na pretek i skoro uvek je dobro pripremljeno. Hleb niko ne jede, ali se jedu pao de kežo (pão de queijo), u bukvalnom prevodu hleb od sira, i košinja (coxinha), nešto nalik na uštipke sa različitim punjenjem. Kuhinja se razlikuje od regiona do regiona, velika je zemlja.

Odmah se pripremite na duga putovanja. I u gradskom i u međugradskom prevozu.

Možda i najinteresantnija šetnja bila nam je poseta Muzeju afro-brazilske umetnosti. Nalazi se u parku Ibirapuera u kom se nalazi još nekoliko muzeja. To je ujedno bio i naš prvi susret sa brazilskom vegetacijom jer od asfalta u ovom gradu teško da možete išta da vidite. Dok smo prilazili parku pasarelom koja se proteže preko auto-puta, iznad nas su preletala mala jata papagaja. Prvi put smo videli drvo bambusa u punoj veličini. Zaleteli smo se da se slikamo kao deca na slatkiše. Našli smo se u parku u centru užurbanog grada poznatog po gužvama u saobraćaju i potpuno nas je očaralo tropsko okruženje. Rastinje, drveće, zvuci nepoznatih ptica, boje.

Na trenutak vas preseče osećaj do koje mere je sve nepoznato.

Naš cilj putovanja doveo nas je i do majstora Plinija koji nas je srdačno primio, pokazao nam šta je gostoprimstvo brazilskog naroda. Ne samo zato što smo završili u prvom baru, već i zato što nas je odveo do svojih prijatelja. I oni su na ulici svi zajedno pravili roštilj i oduševili se što su neki stranci došli i njih da posete. Ne događa se to često kod njih u kraju, pa su nas širokih ruku primili i zasuli nas pićem i jelom. Sasvim obične priče, vicevi, neko drugačije razmišljanje. Nije ni trunčicu mračno i negativno kao kod većine ljudi sa našeg područja.

To je ono što vas odmah osvoji kod Brazilaca. Osmeh, šala u svakoj situaciji, opuštenost. Ulične dobronamerne fore su osnovna stvar na koju treba da se naviknete s Brazilcima, posebno ako se družite s kapoeiristima. Trudili smo se da ne ispadnemo glupi u društvu, ali bespotrebno, svi su se veoma prijateljski odnosili prema nama.

Ne znam nikoga ko hvali brazilski obrazovni sistem, ali zato većina njih ima veoma dobru intuiciju. Ponekad imate osećaj da vas čitaju kao knjigu.

Jedan dan smo čak doživeli da je policija bila u kraju gde smo se nalazili i upala u prodavnicu u kojoj smo bili. Prodavci su nam rekli da to nije uobičajeno, ali nam nije bilo nimalo svejedno kad smo videli spremno oružje u rukama. Nije nas niko dirao, izdaleka su videli da smo stranci. I mi smo izgleda bili povlašćeni. Koliko god se trudili, prepoznaju vas po tome kako izgledate, kakvo vam je držanje, kako se ponašate. Veliki grad je ludnica.

A sledeća stanica…Rio!

Tekst i foto: Aleksandra Minić

The post Sao Paulo – izgubljeni u prevozu appeared first on Utisci sa putovanja.