Kada je par koji je poslao email rekao da dolazi sa detetom na studentskoj vizi i da oboje mogu da rade samo pola radnog vremena, prva pomisao mi je bila “iz sadašnje perspektive, da imam dete i da mogu da radim samo pola radnog vremena, ne znam da li bih se usudila da dođem”.

Naravno, to im nisam rekla. Zašto – zato što uvek, ali uvek ima nade da će tuđe iskustvo biti potpuno drugačije i da će se brzo snaći i uspeti finansijski da opstanu. Postoji puno faktora koji utiču na to, kao što su samo zanimanje, da li poznajete nekoga ovde (i u koje krugove ćete uspeti da se ubacite kada dođete) i naravno šta konkretno znate da radite. Na primer, ako ste barista i znate da napravite odličan cafe latte, u gradu kao što je Melburn nećete biti bez posla.

Ono što sam zajedno sa prijateljima shvatila da smo mi pre dolaska imali nedovoljne/pogrešne informacije o nekim jako bitnim stvarima:

1.  Posao se teško nalazi.

Da, teško je bukvalno svima koje znam. Ako se pitate zašto, ovo su samo neki od razloga iz mog ličnog iskustva i iskustva iz moje bliže okoline:

– Nemate lokalno iskustvo – Ovde se jako ceni “local experience” i jako su ljubazni i fini kada slušaju o vašem “overseas” iskustvu – ali uvek je pitanje Šta ste radili u Australiji? Imate li local reference? Poznajete li svoju industriju ovde, znate li kako se ovde radi vaš posao, imate li kontakte? A ako ste došli kao ja sami bez kontakata, na sva ta pitanja odgovarate sa NE, pognute glave, u nadi da će ipak neko u vama videti potencijal i dati vam tu najvažniju, prvu australijsku šansu.

2. Ograničenje od samo 20 sati rada nedeljno je jako veliki problem. Možda i glavni problem.

To je jedna od glavnih stvari koju mi niko nije rekao. Ja sam naivno verovala da sa part-time poslom može da se živi. Iako u Australiji postoje part-time poslovi u različitim industrijama, ti poslodavci bi želeli da radite najmanje 3 ili 4 dana nedeljno. Kada sam razgovarala sa jednom rekruterkom, rekla mi je da nema posao za mene jer je 20 sati nedeljno samo dva i po radna dana i da je to premalo za profesionalni posao. Čak i kada tražite posao u restoranu, kafiću ili prodavnici, apsolutno svi vas pitaju na kojoj ste vizi i koliko zakonski smete da radite. Dodatni problem stvara konkurencija – part-time poslove traže svi studenti.  Pored nas studenata, tu su i svi koji dolaze u Australiju na Working Holiday visa i mogu da rade puno radno vreme.

I sad zamislite poslodavca kada razgovara sa mnom i ja mu kažem – Pa ja mogu da radim samo 20 sati nedeljno. Pored toga, ne mogu da radim četvrtak, petak i subota jer imam nastavu i na ta predavanja moram da idem.

A onda taj isti poslodavac razgovara sa nekim koje na WH visa i ko kaže – Ja mogu da radim full time, nemam nikakve obaveze tipa fakultet i mogu da radim svaki dan u nedelji i da uzmem bilo koju smenu.

Šta mislite, koga će poslodavac pre da zaposli?

3. Izuzetno se ceni lična preporuka, čak i za poslove kao što je kafić ili čišćenje.

Nikada neću zaboraviti kada sam pre dolaska u Australiju razgovarala preko FB sa jednom našom devojkom koje mi je rekla da studira i da radi cleaning. Moja prva pomisao bila je “Zar ova pametna devojka koja je tamo na masteru ne može da nađe neki bolji posao od čišćenja?”
Sada, iz ove perspektive, shvatam koliko nisam imala pojma i potpuno razumem koliko je teško naći bilo kakav posao kao student, a posebno prvi posao u Australiji.

Zato, kada čujete da neko radi čišćenje ili pere sudove negde u belom svetu, molim vas da se zastanete pre nego što bilo šta prokomentarišete. Hajde da obrnemo taj balkanski mentalitet “otišao vani da pere sudove, a ovde je bio dr-mr” i da shvatimo kolika je snaga i volja potrebna da se živi i preživi u prvim godinama u inostranstvu. Samo za trenutak se postavite na mesto te druge osobe. I nemojte da odmahujete glavom i kažete “A šta ćeš…”. Nego recite – bravo, čestitam jer radiš pošteno, vredno i ideš ka svom cilju”.

Kada ste novi ovde, Australijanci vam ne daju poslove šakom i kapom – referenca se jako ceni. Ako imate nekoga ko već radi u toj firmi/kafiću da vas preporuči i da kaže da ćete raditi korektno, dolaziti na posao na vreme i da ste generalno “hard-working and reliable”, posao se lakše dobija. Naravno, čak i tada radite probne smene i imate probni period jer se ništa ne podrazumeva i morate svuda da dokažete šta znate. Takođe se podrazumeva da imate znanje i kvalifikacije za određeni posao.

4. Lokalno stanovništvo vam je isto konkurencija

Prošle godine sam tokom letnjeg raspusta (što je ovde decembar, januar i februar) radila kao Christmas casual sales assistant u jednoj od mojih omiljenih prodavnica. Tokom raspusta, studenti imaju zakonsko pravo da rade puno radno vreme, čime se šanse za dobijanje poslova povećavaju – upravo zašto što možete poslodavcu da kažete da ste “fully available any day of the week”.

Sve devojke sa kojima sam radila bile su Australijanke. Neke su još studirale, neke nedavno završile studije i pošto još uvek nisu naše posao u struci, rade u toj prodavnici. Tada sam shvatila da nam konkurencija za te “studentske” hospitality/customer service/retail poslove (za koje mi pogrešno mislimo da lako mogu da se nađu jer nisu “posao u struci”) nisu samo drugi studenti ili working holiday posetioci, već i sami Australijanci koji isto moraju da plaćaju račune kao i mi.

A kad smo kod računa….

5. Troškovi života su visoki, a kao student nemate popust čak ni na kartu za prevoz

Pored problema da se nađe bilo kakav pristojan posao od 20 sati nedeljno, problem je u tome što ako ste student, najčeće ste i plaćeni kao student. A vaši troškovi života su isti kao i kod ljudi koji rade puno radno vreme na dobro plaćenim pozicijama. Cena sobe ili stana za studente nije niža nego cena za zaposlene, kao International master student nemate popust ni za mesečnu kartu za prevoz. Ponegde imate 10% popusta sa studentskom karticom u knjižari ili besplatan ulaz u muzej i to je uglavnom sve.

Svakodnevni život, računi, kafa, hrana, stanovanje – to je preskupo za studenta. Na primer, mesečna karta za prevoz košta $150. Hleb možete da kupite za $3.5 ali se on razvlači kao žvaka, dok onaj od $6 već liči na pravi hleb.

Često me ljudi pitaju – Da li mogu da dođem u Australiju i da radim part-time, studiram, uštedim za školarinu i pristojno živim? Nažalost, to nije moguće ako vam je ta školarina master ili neka skuplja diploma. Za škole jezika koje traju par meseci možda ima nade. Iz mog studentskog iskustva, uštedeti i 10$ je ogroman uspeh.

Stavite sve na papir pa ćete videti kako i zašto. Ne slušajte bajke o visokom standardu jer je taj standard nedostižan sa studentskom vizom.

Lakša varijanta je da imate ovde nekoga kod koga ćete živeti i nećete plaćati smeštaj, čime ćete uštedeti ogroman novac. Takođe, finansijski je lakše kada ste vi na primer master student, a partner sme da radi puno radno vreme, pa samim tim imate dodatni izvor prihoda. Potpuno druga tema je razmisliti da li u Australiju dolazite s nekim ko će raditi dan i noć da plati vašu preskupu master školarinu i da li ćete uspeti da zajedno izađete iz tog materijalno i psihološki teškog procesa prilagođavanja na novi život.

Crni oblaci počinju polako da se dižu kada dobijete taj prvi posao, kada upoznate ljude i kada steknete pravo da radite puno radno vreme. Nekima to ide brže, nekima sporije i kao što sam nedavno pričala sa drugaricom – glavna razlika u odnosu na Srbiju je upravo ta nada, ta mogućnost da će kasnije biti bolje i da ćete ipak stati na noge u nekom trenutku.

Ako želite, mogu da vam pišem i o tome kako da ipak nađete svoj part-time posao i da preživite, uprkos svemu što sam ovde navela.

Ako imate pitanja, slobodno pišite u komentarima. Volela bih da čujem različita iskustva i razmišljanja.

The post 5 činjenica o studentskom životu u Australiji appeared first on Utisci sa putovanja.

Zato ću o studiranju u Australiji pisati u više delova.

Dugo vremena je prošlo od poslednjeg teksta na blogu i pitali ste me zašto ne pišem.
Istina je da u stvari stalno pišem – pisanje je ogroman i veoma važan deo mog mastera. Tokom poslednjih nekoliko meseci morala sam da dam prioritet studijama, nadam se da mi niste zamerili. Redovno odgovaram na sve vaše poruke na društvenim mrežama, kao i na komentare na blogu.

Moje master studije iz Komunikacija i odnosa s javnošću počele su u julu 2016. godine i traju dve godine. Neverovatno je kako su te dve godine proletele. Imam utisak kao da sam juče sedela kod Elene u kancelariji i raspitivala se o uslovima za dobijanje vize.

Početak ili “Are you OK, you look so worried”

Prvog dana, koji se zove Orientation day, bila sam toliko zbunjena da me je jedna od devojaka koja radi na upisu novih studenata pitala da li sam dobro i da li mi treba pomoć. U stvari, upravo tome i služi taj dan – da se novi studenti upoznaju sa univerzitetom, svojim smerom i da izaberu predmete.

La Trobe University zauzima ogromnu površinu tj. campus i čini ga toliko mnogo fakulteta da je moja početna zbunjenost bila izazvana činjenicom da ne znam gde prvo da idem i šta treba da radim.
Iako ste zvanično upisani na fakultet, proces upisa na licu mesta sastoji se od toga da popunite jedan formular, da vas fotografišu i da vam otvore studentski email odakle će se obavljati sva komunikacija sa fakultetom.

Takođe vas upoznaju sa online portalom gde se nalaze svi rasporedi časova, snimci sa predavanja, lekcije, beleške i gde i vi postavljate svoje radove za ocenjivanje. Pokažu vam i gde je zgrada gde ćete studirati i kažu vam ko je šef katedre.

Najvažnije od svega – nema šaltera! A iz Srbije za uspomenu i dugo sećanje nosim traumu od šaltera koji rade od 11-13h i rečenice ‘fali ti jedan papir’.

Ovde nema tone papira, izvoda, overa i stajanja u redovima. Sve se obavlja online i za ove skoro dve godine, samo je taj Orientation day bio dan kada sam morala da fizički odem na fakultet da bih obavila administrativne obaveze. Od tada, sva komunikacija sa administracijom fakulteta je online. Ako vam treba neki papir, online ga zatražite sa fakulteta i onda možete da podignete bilo kada na fakultetu, mogu da vam pošalju mailom ili na kućnu adresu. Sve platite karticom i to je to. Ako baš želite da pričate sa nekim, uvek možete da zovete call centar fakulteta ili da odete u studentski help centar.

Izbor predmeta

Usled sve te zbunjenosti prvog dana, naravno da nisam znala koje predmete da uzmem. Niko me nikada nije pitao u Srbiji koje predmete želim.

Kao international student, sada moram da uzmem četiri predmeta po semestru. Stajala sam ispred tri liste predmeta u totalnom neznaju šta sad. Srećom, rekli su mi da mogu da odem kod šefa katedre i popričam s njim.

Pored potpuno drugačijeg procesa upisa u odnosu na Srbiju, sledeći kulturološki šok bila je ta neposrednost i opušenost u komunikaciji. Nema zida, barijere i gledanja sa vrha od strane profesora. Došla sam ispred kancelarije, pokucala i rekla ko sam i zašto sam tu. Uz objašnjenja oko predmeta, profesor me pitao kako se snalazim i kako mi se sviđa Australija. Nakon mog odgovora, rekao mi je da zapišem njegov broj telefona. Bila sam u potpunom šoku. Prva pomisao bila mi je – Što mi sad daje njegov broj?

Verovatno je video moj iznenađeni izraz lica i shvatio je bi trebalo da pojasni:

Svim svojim novim master studentima dajem svoj broj telefona. Znam da vam je teško u novoj zemlji i da imate milion pitanja. Ako vam je potrebna pomoć, ne ustručavajte se.

Bila sam bez teksta. To su oni momenti kada se istovremeno oduševite tretmanom koji sada imate kao student i rastužite kada se setite kako su se studentske službe odnosile prema vama u Srbiji. I koliko smo se navikli na loše i na maltretiranje da se sada šokiramo normalnošću, ljubaznošću i ljudskom potrebom da se pomogne nekome ko je nov. Bilo me je iskreno sramota moje prve reakcije i osetila sam potrebu da se izvinim. Rekla sam mu da dolazim iz zemlje gde to nije uobučajeno i da se nadam da moju reakciju neće shvati lično.

Neposrednost profesora možete i da vidite prilikom komunikacije emailom. Sećam se kako sam ranije pisala “Dear professor (i onda prezime)”, što je za njih suviše formalno. Profesor se ni u jednom trenutku tokom konsultacija, predavanja i bilo koje druge interakcije ne postavlja kao da je iznad vas. Sada mejlove pišem samo sa “Hi, (ime)”.

Pisaću vam detaljnije o samim predmetima, njihovoj obimnosti, druženju i načinu na koji se uči ovde.

Ako imate dodatne teme u vezi studiranja u Australiji, a posebno u Melburnu, pišite mi u komentarima.

The post Studiranje u Australiji: kako je izgledao prvi dan? appeared first on Utisci sa putovanja.

Onda krećete polako da idete oko kuće. Jesu li ovo vrata? Probate, zaključano. Druga vrata, opet zaključano. I dalje ste vani, niste deo zabave. Idete dalje oko kuće. Umorni ste već, duva vetar sve vreme i pitate se šta vam je sve to trebalo i da li je toliko dobro na toj žurci da trpite toliku kišu. Opet zaključano. Idete dalje. Na tom putu srećete ljude koji traže ista vrata. S nekima idete deo puta zajedno. Otvaraju se mala vrata konačno. Ali ne, nije tu žurka, samo mračni hodnik. Idete tuda, opipavate hladne zidove, nemate pojma da li je ovo put za žurku.

Možda jeste, možda nije. To su jedina vrata koja su vam se otvorila i rešite da idete, pa gde završite. Susretnete se sa par ljudi u tom hodniku, poneko vas usmeri u pravom smeru. Neko vam kaže da je hodnik dugačak i da nećete ni stići. Neko vam se pridruži, pa ode, pa se neko drugi pojavi. Neko je možda malo dalje stigao, pa pokušava da vam malo osvetli put. Vi idete jer imate želju da budete deo te žurke. Zato ste i došli. Znate kako je napolju i nećete nazad tamo. Mada niste ni sigurni kako doći do sprata gde je provod i da li na sledećoj krivini treba da idete desno ili levo. Nema lifta. Nema prečice.

Eto tako je u Australiji.

Sigurna sam da skoro svi koji dođu u potpuno novu sredinu imaju ovaj osećaj. Dobar život i visok standard o kojem ljudi sanjaju i o kojem slušaju razne bajke pre dolaska, najčešće vam nisu dostupni čim dođete.
Naravno, ima izuzetaka gde ljudi dođu sa već ugovorenim poslom pa im je put ka ovoj dobroj žurci ubrzan. Sve zavisi od pozivnice sa kojom dolazite na žurku. Pod pozivnicom podrazumevam tip vize na koju dođete u Australiju. Kada govorimo o vizama, ako razmišljate o studiranju i radu u Australiji, na blogu Budi Kengur možete da potražite dodatne informacije.

Sa studentskom vizom se osećate kao što sam napisala iznad. Međutim, svi oni koji dođu sa radnom dozvolom i imaju status “permanent residency” imaju mnogo više mogućnosti za zapošljavanje. Podrazumeva se da i njih muči proces adaptacije, upoznavanje novih ljudi i kreiranje života od nule, ali se makar poslovna vrata malo brže otvaraju.

Takođe, definicija “dobrog života” je individualna i ne tražimo svi isto od života, pa bi možda bilo dobro da svako pre dolaska razmisli šta želi i kakav život zamišlja kao idealan, kao i šta je spreman da žrtvuje na tom putu. Svako ima svoje lične i profesionalne želje i ciljeve i ne definišemo svi uspeh na isti način.

Gledajući iz perspektive od skoro godinu dana u Melburnu na master studijama, na ovo pitanje mogu da odgovorim samo – svima je ovde različito. Ali Australija se zemlja iz snova, pomisliće mnogi sada.

To je možda tačno, ljudi koje sam ovde upoznala, bilo naši ili stranci, imaju želju da ovde izgrade poslovni i privatni život i sebe uglavnom vide ovde dugoročno. I to ne zato što im je upravo sada super, već zato što vide ogroman potencijal u budućnosti.

Citiraću jednog poznanika koji je rekao “Naše iskustvo i mišljenje o Australiji zavisiće od ljudi koje upoznamo i onoga što sa tim ljudima doživimo“. I to je možda najtačnija informacija koju vam mogu odavde dati. Ako dođete u Australiju, vaša percepcija ove zemlje zavisiće od posla kojim se bavite, ljudi kojima ste svakodnevno okruženi, dela grada u kojem živite, aktivnosti kojima se bavite u slobodno vreme i naravno, vaše otvorenosti da se integrišete u novu sredinu. I od vas samih. Upravo zato, kada nekoga pitate kako mu je negde u inostranstvu, probajte da uzmete sve te faktore u obzir.

Integracija u novu sredinu je najteži i najduži proces. Zahteva vreme i ogromnu mentalnu i emotivnu snagu. Potrebno je puno vremena da prihvatite novu sredinu i da ona prihvati vas. Sve ove emocije će potpuno razumeti samo oni koji su prošli kroz isto. Verovatno kao i mnoge situacije u životu.

Zašto? Zato što na početku stalno nailazite na zatvorena vrata. I to ne traje samo nedelju-dve. Niko vas ne zove na razgovor za posao iako ste poslali veliki broj prijava, niko vas ne zove kada aplicirate za rentiranje stana/sobe. Aplicirate svuda, ali ništa. Nemate ni gde da živite, ni gde da radite, ni s kim da popijete kafu. I taj period može dugo da traje. Mesecima.

To su momenti kada shvatite jednu ključnu stvar: morate da idete dan po dan. Situaciju po situaciju, problem po problem. I da svi koraci koje pravite na početku, iako deluju mali, u stvari su ogromni jer ste aktivirali sve što imate u sebi da biste ih napravili.

Ako nekoga poznajete ovde, onda je delimično lakše. Pod uslovom da ljudi koje poznajete zaista i žele da pomognu. Imajte u vidu da to nije uvek slučaj! Ako vaši ljudi ovde imaju mentalitet onoga ko hoće da vam pomogne, a ne da se poredi sa vama i takmiči, biće malo lakše. Imaćete kod koga da budete u početku, time ćete uštedeti ogroman novac i neko će vam dati dragocene osnovne informacije. A to vam najviše treba kada tek stignete – prava informacija.

Nemojte očekivati da će ljudi da se polome da vam pomognu, samo zato što ste novi i sami. To što je neko iz Srbije ili regiona ne znači da će skočiti odmah u pomoć, čak i kada se bavite istim ili sličnim poslom. Možda je do mentaliteta, načina razmišljanja ili ko zna čega. Dešavalo mi se da mi ljudi pričaju kako su jako zauzeti jer rade dva posla, a ja za to vreme nemam ni jedan. A kada ste novi, vama samo treba informacija koji kanali daju najviše rezultata za traženje i dobijanje posla. Informacija kako stvari ovde funkcionišu, ništa više. Valjda se podrazumeva da se sam boriš i da učiš kroz sopstvene greške. S druge strane, kada se izboriš i kada vas Australijanci zaposle isključivo na osnovu vašeg znanja, veština i karaktera, ogroman je osećaj zadovoljstva, profesionalnog napretka i ispunjenosti.

Pomoć će doći, ima i dalje dobrih ljudi koji će pružiti ruku. Nekada ta pomoć dolazi od naših i hvala im neizmerno na tome! A nekada i od potpuno nepoznatih ljudi s kojima će vam se putevi slučajno ukrstiti. A možda nije ni slučajno, već je upravo tako trebalo da bude. Ljudi iz raznih delova sveta,  stranci, Australijanci, ljudi koji jednostavno razumeju i znaju da saslušaju.

Snalaženje je proces. To je jedini odgovor koji mogu da dam svima koji pitaju “Kako si se snašla?” Traje i posle skoro godinu dana i kockice se i dalje slažu. Verovatno u životu nikad nije svaka kockica na svom mestu. Koliko god da je početak u novoj sredini pun izazova, neizvesnih ishoda, neočekivanih obrta i drame, tu je i druga strana. Dani su ispunjeni predivnim momenatima sa ljudima iz celog sveta, smehom, jedinstvenim iskustvima, kulturološkim saznanjima, fantastičnom hranom i kafom i što je najvažnije – razvija se ogromna lična snaga, uči se o sebi, o drugima i ruše se mnoge predrasude.

U naredim tekstovima pisaću o sledećem:

2. Melburn ili Sidnej?

3. Kako je za posao?

4. Kako ja da dođem tamo?

5. Koliko košta studiranje?

6. Preko koje agencije si došla?

7. Da li mogu da zaradim za studije i živim od part-time posla?

8. Da li je master težak?

9. Da li je skupo?

10. Imaš li društvo?

Pisaću i o svemu što me ovde oduševljava, o procesu “culture shock-a”, a onda kada se naviknete na ovu sredinu i o “reverse culture shock-u” koji mi se sada dešava kada pričam sa pojedinim ljudima iz Srbije.

A za godinu dana ću ponovo napisati tekst “Kako je u Australiji” i jedva čekam da vidim kako će izgledati.

Javite mi ako imate posebnu temu koja vas zanima o Australiji.

The post Kako je u Australiji? appeared first on Utisci sa putovanja.

Često razmišljam zašto toliko volimo Grčku. Imam prijatelje koji godinama idu samo tamo. Nigde više. I to uglavnom u isto mesto, isti hotel ili apartman. A znam i ljude koji istražuju, putuju, kombinuju kopno sa ostrvima, Atinu i neki island-hopping ili samo dobri stari Halkidiki.

Početak maja je idealni period da se planira letovanje. Sada se razmatra, planira, skupljaju informacije i razrađuju taktike.

Da li videti nešto novo ili se vratiti starom, dobrom i proverenom?

Šta volimo u Grčkoj?

1. Boju mora i plaže

Koliko sam puta čula rečenicu „Nigde nije more kao u Grčkoj“. Slažete li se sa ovim? Plaža Balos na Kritu, ušuškane plaže na Rodosu i Lefkadi, prirodna hladovina i frape. Zašto menjati dobru kombinaciju? Imate li omiljenu plažu? Ili volite da svake godine menjate?

2. Hranu i kafu

Često mi se čini da bih grčku salatu, fetu i tople lepinje mogla da jedem svaki dan. Po ceo dan. A jeste li primetili kako stavljaju cimet u mleveno meso? A tek musaka. Dok ovo pišem, već guglam grčke restorane ovde u Melburnu…
Oduvek mi je hrana bila neizostavni deo svakog putovanja. Hrana nas okuplja, zbližava, uveseljava. Deleći hranu sa drugima, dajemo im deo svoje pažnje i ljubavi, a razmenjujući recepte i priče „Ej mi ovo isto pravimo, samo ovako“….“A kako ovo pravite, mogu li recept da dobijem?“ dajemo deo svoje kulture i tradicije i upijamo novo. Stvaramo prijateljstva i širimo pozitivnu energiju.

Nakon svakog odlaska u Grčku, pokušavala bih da napravim onaj njihov frape u kućnoj varijanti. Puna entuzijazma donesem Nes kafu koju oni koriste, čak kupim i ono kondenzovano mleko i nikad mi ne ispadne kao njima. U čemu je tu fora, otkrijte mi tajnu?

3. Ljude

Ako ne upoznamo ljude u zemlju u kojoj boravimo, kao da nismo tamo ni bili. U ovo čvrsto verujem. Znamenitosti pogledamo, obiđemo i fotografišemo. Neke od njih zaista i doživimo. Sa ljudima stvaramo uspomene. Sećanja, avanture, priče. Samo razmislite – o čemu najviše pričate kada se vratite sa odmora? Najčešće o događajima sa ljudima koje ste na moru upoznali. U Grčkoj osećamo toplinu dobrodošlice. Domaći smo, opušteni.

Pre možda dve godine, na Couchsurfingu sam postavila par pitanja o smeštaju u Atini. Dobila sam veliki broj odgovora, poruka dobrodošlice i iskrenih saveta. Poziva na druženje, obilaske, uz nepregledni broj preporuka i insajderskih saveta. Ne pamtim da sam za neku drugu destinaciju dobila toliki broj poruka i da je bio toliki odziv na jedno jednostavno pitanje.

Grčka vas čeka i ove godine. Dok se ja budem borila sa australijskim zimskim kišama, neke od vas, a posebno one koji svoja jutra započinju sa Dobro Jutro margarinima, čeka prilika da osvoje čak 5 porodičnih putovanja u Grčkoj!

I to ne bilo gde – spremajte se za Krf, Lefkadu, Hanioti, Pefkohori i Pargu.  Svi iz moje bliže okoline su posetili ova mesta, a većinu njih više puta. Krf zbog prelepog glavnog grada Krfa, istorijskih događaja koje nas vezuju za to mesto i emocija koje budi. Plaže, izleti, razgledanje ostrva i otkrivanje gastro avantura.

Svaki put kada bih pogledala slike sa Lefkade, pomislila bih da je boja mora nerealna. Da li zaista postoji mesto sa takvim morem tako blizu? Izgleda da postoji. Četiri glavne plaže Egremni, Porto Kaciki, Milos i Katizma odaju utisak da ste na Maldivima. Ili na Karibima? Jonsko more je ovde u punom sjaju i bezbroj nijansi plave.

Kontinentalni deo Grčke je kao odlazak kod starog, dobrog prijatelja. Udobno vam je, poznato i blizu. Svi oko mene su redovni posetioci Haniotija, Pefkohorija i Parge. I to godinama. Mala i ušuškana mesta, za porodice, parove i relaksirajući odmor. Taman za desetak dana, da vas odmor ne zamori.

Koga ćete ove godine upoznati i šta ćete jesti na nekim od najlepših plaža Mediterana? Da li vam zavidim? Možda malo.

Već sam rezervisala sto u grčkom restoranu u komšiluku. Jedva čekam tzatziki.

Tekst je napisan u saradnji sa kompanijom Dijamant.

The post Zašto volimo da letujemo u Grčkoj? appeared first on Utisci sa putovanja.

Ponovo osećam potrebu da vam kažem jedno veliko Izvinite što ne pišem redovnije. Toliko toga imam da vam ispričam da nekad ne znam odakle bih prvo krenula. Dešava se puno toga, skoro pa svaki dan. Ako želite da pratite dešavanja na dnevnom nivou, pratite me na Instagramu, tamo ćete videti sitnice svakodnevnog života u Melburnu.

Dani mi lete jer pokušavam da balansiram obaveze na fakultetu, posao i društveni život, odnosno kreiranje istog od nule.

Kontakti koje sam dobila od moje agencije kada sam dolazila puno su mi pomogli da uspostavim prva poznanstva ovde i da već imam mali krug prijatelja i poznanika. Ali o tome kako naći društvo pisaću u posebnom tekstu.

Inspiracija za ovaj tekst potekla je od mog druga Brazilca koji je u “istom sosu” kao i ja i dalje se adaptira na sve. Dok smo sedeli na čaši vina sinoć u gradu i komentarisali kulturološke razlike, pokušali smo da odgovorimo na pitanje: “Šta je normalno?” Jesmo li mi samo navikli na drugačije pa da sada prolazimo kroz fazu prilagođavanja i adaptacije? Da li ćemo nastaviti da se čudimo ili ćemo se prilagoditi?

U nastavku vam navodim samo neke od kulturoloških razlika koje sam do sada primetila. Ima ih još.

Ovim ne kažem da je način života ovde pogrešan, a kod nas ispravan niti obrnuto. Samo je drugačije i veoma je individualno u kom sistemu će se jedna osoba osećati prijatno i koje ćemo nove navike usvojiti, a koje ćemo dobre stare navike pokušati da zadržimo i primenimo u novoj sredini.

• Nema ljudi na ulicama, čak ni u subotom uveče, leti

Ako se nalazite u udarnim gradskim ulicama ili glavnim ulicama sa restoranima i barovima, biće ljudi. Ono čega nema je neki spontani “street life” po običnim bočnim ulicama i naseljima. Na primer, sinoć je bila subota, nakon 37 stepeni u toku dana, bilo bi očekivano da su ljudi napolju, da šetaju po kraju, šetaju psa, ćaskaju sa komšijama. “Da smo sada u Brazilu, u svakom kraju bi bila gomila ljudi na ulicama, komšije bi se nešto doviklivale, deca bi skakutala po ulici, sve bi vrvelo od života” kaže mi sinoć drug.

I u Srbiji bi bilo tako, rekla sam, i mi imamo taj momenat spontanog ćaskanja sa komšijama ispred zgrade i boravka napolju samo zato što nam je jednostavno normalno da smo napolju, posebno vikendom leti. Sedimo na terasama, gledamo ko prolazi

Ako zađete van najužeg gradskog jezgra Melburna, nema toga. Možete da idete nekom bočnom ulicom sat vremena i nikoga da ne sretnete. Čak su i svetla ugašena. Gde su ti ljudi i šta rade? Nemam pojma.

Neka od objašnjenja su: svi ovde voze pa ako hoće da izađu idu kolima u delove grada gde se izlazi/niko ne ide peške/sede iza kuće jer imaju velike bašte i sve aktivnosti se u stvari odvijaju iza kuće da bi imali privatnost, a ne ispred kuće kao mi/gledaju Netflix/umorni su i rano idu na spavanje…

• Posao i teretana su prioritet nad društvenim životom

Teretana je ovde svetinja. Vežbanje, trčanje, razni treninzi su apsolutni prioritet. Zdrav život, “super foods”, razne semenke i ulja, vežbanje svega i svačega je podignuto na nivo kulta. Svi trče, voze bicikl, aktivni život je “a must”. To naravno nije loše, gledajući sa zdravstvene strane, mnogo bi bilo lošije da ne vode računa o sebi.

Radni dan se, makar za većinu ljudi sastoji od posao-teretana-kuća života što ostavlja jako malo vremena za spontana druženja i uglavnom se sve društvene aktivnosti odvijaju vikendima. Najčešće se ide na brunch-eve sa prijateljima u toku dana ili na piće uveče. Ono čega nema, ili se meni ne dešava, jeste neko spontano druženje radnim danima. Ljudi su jako zauzeti i kako mi se čini, druženje i stvaranje jakih i bliskih prijateljstava nekako nije prioritet. Možda grešim, videćemo vremenom. S jedne strane, organizaciono je razumljivo jer je grad zaista ogroman i ako ne živite blizu radnog mesta ili fakulteta, nemate mnogo slobodnog vremena tokom nedelje jer se puno vremena gubi u prevozu.

• Kampovanje i hiking su IN

Kampovanje i pešačenje u prirodi (hiking) su takođe jako popularni i kod porodica sa decom i među prijateljima, svi kampuju, idu u prirodu i žive u skladu sa svojim okruženjem, što je za svaku pohvalu. Kad im kažem da nikada nisam bila na kampovanju, iznenade se.

• Ljudi se oblače prema svom ukusu i nema uniformisanja

Jedna od stvari koja mi se ovde mnogo dopada je to svako nosi ono što želi, voli i u čemu se oseća dobro, a da okolina ne podiže obrvu i ne misli da je narkoman ili u nekoj sekti (dva najčešća razloga našeg naroda ako nemaš istu majicu kao i svi iz tvog društva).

Ovde je zaista ceo svet. I svi nose najrazličitije kombinacije boja, dezena i materijala. Od super sređenih Australijanki u skupim haljinama i običnim japankama “sa pijace” na nogama, do “sve mi boje lepo stoje” kombinacija, ljudi u pidžamama u prodavnicama, tinejdžerki obučenih “kao za splavove” – sve možete da vidite za samo sat vremena u gradu i niko nikoga ne osuđuje i ne zagleda. Sloboda izbora i kreativnog izražavanja. Naravno, Australijanci nose japanke uz sve. Čak i na posao. I zimi. Live and let live.

• Mladi najčešće žive u share-house, a ne samostalno

Verovatno ću napisati poseban tekst o životu u share-house i navikavanju na to. Pre nego što sam ovde došla, nisam uopšte znala da ljudi ovde dele stanove i kuće sa drugima i da generalno jako malo mladih ljudi živi samostalno. Odnosno, samostalno žive uglavnom parovi ili ljudi koji odluče da žive daleko od centra grada jer je preskupo iznajmljivanje stana u gradu ili naseljima blizu centra.

Share-house ili share flat je koncept življenja gde svako ima svoju sobu, a delite dnevnu sobu, kupatilo i kuhinju u okviru iste kuće ili stana. U skromnijim varijantama, deli se čak i soba, a u malo skupljim imate svoju sobu i čak svoje kupatilo.

Možda mi je ovo jedan od najvećih kulturoloških šokova. Odnosno, bilo mi je čudno da čak i zaposleni ljudi u svojim ranim i srednjim 30-im godinama dele stan sa potpuno nepoznatim ljudima i da ne mogu da žive samostalno čak i u zemlji sa visokim standardnom kao što je Australija. Cene iznajmljivanja sobe ili stana/kuće su ovde jako visoke, tako da je ekonomski razlog jedan od glavnih razloga za deljenje stambenog prostora. Deljenjem stambenog prostora ne delite uvek i život sa nekim. U boljoj varijanti, cimeri vam mogu postati i prijatelji čime bi deljenje stana postalo zanimljivo i poboljšalo bi kvalitet života. U većini slučajeva, ljudi samo dele stambeni prostor i račune i to je to.

Moji cimeri su trenutno jedan Italijan, Australijanka i Čileanka. Svi su generalno fini i ljubazni sa svojim vrlinama i manama, ali se ne družimo mnogo jer su nam rasporedi potpuno drugačiji i prođu dani da se nekada i ne sretnemo. Share house je možda i dobro rešenje kada ste novi i ne znate nikoga u gradu jer životom u zajednici makar imate cimere ako vam je potrebna neka pomoć ili informacija. A to nekada mnogo znači.

Samo traženje sobe u Melburnu je priča za sebe, englesku verziju mog iskustva o traženju parčeta životnog prostora pročitajte OVDE.

Pisaću vam još, obećavam. A vi podelite sa mnom šta je za vas “normalno”?

The post Navikavanje na kulturološke razlike – šta je normalno? appeared first on Utisci sa putovanja.

Prenosiću vam detalje o životu u Australiji, moje utiske i impresije, kulturološke razlike i slično. Takođe, pisaću i o studiranju u inostranstvu i razlikama u obrazovnim sistemima. Vas pozivam da u komentarima pišete sve što vas zanima o Australiji i Melburnu, a ja ću pokušati da vam pomognem i pružim adekvatne informacije, u skladu sa onim što znam.

Zašto Australija ili “Dobro bre, jesi li mogla nešto dalje?”

Mogla sam, tu je i Novi Zeland. Šalim se, Novi Zeland nisam uzimala u razmatranje.

Odluka da dođem u Australiju nije došla preko noći. Verovatno kao ni jedna ovako velika životna odluka. Krene prvo kao ideja, kao želja koja tinja polako, dok se ne razbukti u toliko veliku vatru i energiju da je više ne možete ugasiti, čak i da hoćete. Ne mogu je ugasiti ni pitanja kao što su: Kako ćeš tamo sama? Šta ti fali ovde pa ideš? Ne znam što ideš kad ovde dobro živiš? Šta ćeš da radiš tamo? Koliko ćeš da ostaneš? Šta ćeš ako ti se ne sviđa? Kako ćeš bez porodice i prijatelja? Biće ti teško.

Sva ta pitanja rešetaju vas kao da stojite pred streljačkim vodom, dok hrabro izgovarate rečenicu “Hoću da idem u Australiju.” Ljudi oko vas, nesvesni činjenice da nemate odgovor ni na jedno od ovih pitanja, gledaće vas čudno dok sležete ramenima i odgovarate:

Osećam želju da odem. Želim da promenim sredinu, život, svakodnevnicu. Želim nešto novo. Nešto drugačije. Rad na sebi i napredak. Promenu energije oko sebe. To što imam koliko-toliko OK život u Srbiji, ne znači da treba u Beogradu da provedem ceo svoj život. I šta je uopšte definicija dobrog života? Moje mišljenje je, da je to unutrašnji osećaj zadovoljstva i pripadnosti sredini. Znate li onu pesmu “There is no place I would rather be?” Pronaći takvo mesto na ovoj planeti je sreća. Uspeh se ne meri nekim cool nazivom zanimanja na vizit karti i primanjima jedva iznad proseka, već isključivo unutrašnjim osećajem da se nalazite upravo tamo gde treba.  I ne, ne znam kako će mi se dopasti, kako ću bez ljudi sa kojima sam se smejala svakoga dana i kako ću se tamo sama snaći. Ali znam da moram da probam. I da moram da pratim unutrašnji glas koji kaže – Idi. Biću spremna na svaki ishod koji mi život donese.

A zašto baš Australija? Da li prihvatate jednostavan odgovor koji glasi – nešto me vuklo da ovde dođem. Sama ideja boravka u Australiji delovala mi je uzbudljivo, nepredvidivo i avanturistički. A to je dovoljno da se u meni upale sve nomadske lampice i da sva čula budu usmerena ka kretanju. Želela sam englesko govorno područje i da budem pored mora. More je možda i presudilo u odnosu na zemlje kao što je Kanada, na primer. Ništa ne može da zameni more. Znam da me veliki broj vas sada u potpunosti razume

Kako na Master studije u Australiju

U Melburn sam došla 15. jula 2016. godine na Master studije iz Odnosa s javnošću i komunkacija. Pisaću vam detaljnije o samom masteru, opcijama za studiranje ovde i stipendijama u narednim tekstovima.

Od odluke da se krene u proces do realizacije proteklo je par meseci, tokom kojih sam imala ogromnu pomoć agencije, od koje sam dobila potrebne informacije, savete, prijateljsku i stručnu pomoć i neizmernu moralnu podršku. Ako budete kretali u ovakvu avanturu, svaka informacija je dragocena i zlata vredna, posebno zbog potpuno drugačijeg načina studiranja i života ovde. Puno informacija o tipovima viza, studijama i uslovima za život u Australiji našla sam i na njihovom blogu Budi kengur, koji vam uvek može služiti kao osnovni izvor informacija, novih vesti o vizama i aktuelnostima.

Sistem studiranja je potpuno drugačiji – u smislu da je efikasniji, praktičniji i sprema vas direktno za posao. Sve što se nauči odmah se primenjuje na aktuelne situacije i kompanije. Teorije ima, ali je jako malo, i takođe se izučava kroz primere. To je moj prvi utisak nakon dva meseca studiranja ovde. Trebalo mi je vremena da se naviknem na ovakav način učenja, dolazeći iz sredine kao što je Srbija. Verovatno da se ovom sistemu ne čude studenti iz zemalja kao što su Amerika ili Kanade, ali za nas je potpuno nov.

O samom gradu, sitnicama kojima se čudim svakog dana, mukama da nađem odgovarajući smeštaj, ogromnim razlikama u načinu života, adaptaciji na novu sredinu i o traženju novog društva uz veliku nostalgiju za svim prijateljima koje imam u Srbiji i širom sveta – u narednim tekstovima.

A vi mi slobodno prenesite koje vas od ovih tema najviše zanimaju

The post Prvi utisci iz Melburna appeared first on Utisci sa putovanja.

Put je naporan. Asfalt se brzo gubi, čeka nas samo prašina, savana i truckanje. Poskakujemo u kombiju dok jurimo ka Masai Mari, mestu gde ćemo spavati u šatorima, u Masai plamenu i odakle ćemo ići na safari. Radi me adrenalin, onaj osećaj da je svaki momenat samo sada i verovatno nikad više. Da se ovi momenti neće ponoviti dva puta. Upijam što više, toliko da, dok ovo sada pišem posle skoro godinu dana od tog putovanja, pamtim toliko detalja sa puta – pripadnike Masai plemena koje srećemo duž puta zajedno sa stokom, pesak svuda po licu i kosi, nepreglednu ravnu savanu i simbol Afrike – drvo akacija. Ako ni po čemu drugom, po vegetaciji odmah znate da ste na drugom kontinentu.

Kada ići na safari

Kada se radi o klimi u Keniji, možemo je podeliti na sušne i na vlažne, odnosno kišovite periode/mesece. Kenija se nalazi na ekvatoru i generalno ima prijatnu toplu klimu.

Sušni period traje od juna do oktobra – to su najhladniji meseci, odnosno zimski period u ovom delu sveta. Dnevne temperature su oko 23 stepena, ili oko 28 stepeni ako ste blizu obale (na nižoj nadmorskoj visini). Jutarnje i noćne temperature su oko 10-15 stepeni. Kao što vidite, nema govora o pravoj hladnoći, već o afričkoj Ovo je, rekla bih, idealno vreme da se ide na safari. Dovoljno je toplo da možete u majci kratkih rukava, a večeri su dovoljno prijatne za spavanje. Samim tim što nema kiše, ima manje komaraca, nemojte to zaboraviti!

Kišni period traje od novembra do maja – ovo je letnji period, gde su dnevne temperature oko 28 stepeni, u zavisnosti od toga gde se nalazite (uz obalu je toplije, u Najrobiju je hladnije). Ovo ne znači da u ovom periodu ne treba ići, jer se i ovi meseci dele na 3 manja perioda:

• novembar i decembar – period tzv. “kratkih kiša”. To su meseci sa povremenim letnjim pljuskovima u popodnevnim i večernjim časovima.
• januar i februar  – promenljivo vreme sa dužim sunčanim periodima. Nepredvidiv period kada se radi o količini kiše.
• mart, april i maj – period tzv. “velikih kiša”. U ovim mesecima, pored čestih kiša, bude i visoka vlažnost vazduha pa se ne preporučuje odlazak u ovim mesecima.

Šta su “Velike migracije?”

Ako želite da vidite što veći broj životinja dok ste na safariju, preporučuje se da u Keniju dođete tokom perioda tzv. Velikih migracija. To je prirodna pojava migracija životinja, odnosno gnuova i zebri u okviru prirodnog rezervata Serengeti.

Prvo da pojasnim par termina:

Nacionalni park Serengeti – Ovaj ekosistem nalazi se većim delom u Tanzaniji, dok je njegov severni deo, koji se naziva Masai Mara u Keniji. Ceo ekosistem se prostire na oko 30.000 km2. Mi smo išli na safari u Masai Maru, jer smo išli iz Najrobija. Neke agencije preskaču Najrobi, putnike vode odmah u Tanzaniju, u neka od mesta ispod Kilimadžara i odatle vode ture na safari u druge delove Serengetija. Ovo vam pričam da biste pre odlaska znali koji deo nacionalnog parka ćete videti tokom svog safarija i da biste imali okvirnu orijentaciju gde ste.

Velike migracije gnuova i zebri – Ceo Serengeti je veoma bitan za životinjski svet Afrike jer se upravo ovde odvija najveća migracija životinja – oko dva miliona gnuova i zebri pravi veliki krug po nacionalnom parku Serengeti, putujući iz Tanzanije do Masai Mare i nazad, prateći kiše i rast trave koju kiše donose.

Ovu pojavu takođe nazivaju i Seven New Wonders of the World i The World Cup of Wildlife. Ovo možete da vidite samo u ovom delu sveta i nigde više, zato vam i preporučujem da na safari idete baš u toku perioda Velikih migracija kako biste videli ovaj fantastični prirodni fenomen. Ove migracije se dešavaju od juna do oktobra, a najzanimljiviji deo je gledati gnuove kako prelaze reku Maru u čoporu. Tu ih vrebaju razne opasnosti: krokodili ih čekaju u prikrajku, a postoji i opasnost od davljenja i napada većih životinja. Takođe, u Masai Mari se nalazi i najveća koncentracija lavova.

Slika iznad prikazuje godišnje kretanje zebri i gnuova – ovo je zaista važno da znate jer je prizor njihovog kretanja u čoporu zaista jedinstven. Ako vam je san da posetite Keniju, budete na safariju i da vidite sve ove životinje u prirodnom staništu, obavezno obratite pažnju na Velike migracije, ovaj prirodni krug kretanja životinja u potrazi za vodom i hranom koji nikada ne prestaje. Tu se vidi sva lepota i surovost prirode, borba na život i smrt, zebre i gnuovi s jedne strane i njihovi predatori – lavovi, leopardi, hijene, čite i aligatori s druge, koji ih neprekidno posmatraju i čekaju pravu priliku.

 U narednim tekstovima detaljnije ću vam opisati kako izgleda sam safari i kako smo se proveli u plemenu Masai.

Pratite nas!

Sve fotografije: Utisci sa putovanja i saputnici u grupi

The post Safari u Keniji – kada ići i šta su Velike migracije? appeared first on Utisci sa putovanja.

Uopšte nisam imala pojma šta je to, pa sam istraživala, videla da iako se u Italiji koristi u velikoj meri, kod nas ne postoji. Na sreću, vremenom smo i mi dobili srpsku verziju ovog sajta (BlaBlaCar Srbija) – čekala sam pravu priliku da isprobam deljenje prevoza i konačno je spontano stigla.

Šta je BlaBlaCar?

To je sajt koji povezuje nas putnike sa vozačima koji imaju slobodnih mesta u kolima. Što znači – ako volite da putujete, a nemate prevoz do svoje destinacije, na BlaBlaCar sajtu možete da vidite da li neko ide u vašem pravcu i kada možete da se pridružite. S druge strane, ako ste vozač, često vozite sami i dosadilo vam je da nemate s kim da popričate tokom vožnje, a i želeli biste da smanjite troškove, možete da se registrujete na sajtu i da nađete saputnike.

Svaki saputnik vam plaća određenu cenu i sa saputnicima se u Inboxu dogovarate oko tačnog vremena i mesta polaska. Postoje i relacije u Srbiji (na primer ako vam je potreban prevoz Beograd-Novi Sad, Beograd-Niš i sl), kao i vožnje do inostranstva, npr. Beograd-Budimpešta ili sl).

Naravno da je pored društvenog, ovde bitan i materijalni momenat – ako ste vozač koji podeli vožnju sa drugima uštedećete značajno jer će vam saputnici pokriti deo troškova. A ako ste putnik i delite sa nekim prevoz – i vi štedite jer su cene ovog prevoza najčešće jeftinije od autobusa, a dodatna prednost je udobnost vožnje automobilom kao i kraće vreme samog putovanja.

Takođe, na sajtu postoji i opcija “Samo dame”, za sve žene koje žele da vožnju dele isključivo sa drugim damama. Znam da se sada pitate da li je bezbedno deliti prevoz sa nepoznatim ljudima – svaki član ima ocene, komentare prethodnih putnika, zvezdice koje označavaju koliko je dugo član zajednice. Uvek pročitajte mini biografiju, pogledajte reference, popričajte u Inboxu ako imate nedoumica i onda rešite da li ćete zajedno putovati. Ako vam se neko ne dopadne kroz tu prvu komunikaciju, nađite nekog drugog!

(foto: sajt blablacar.rs)

Sajt se lako koristi – dovoljno je na pravite profil, navedete osnovne informacije o sebi, obavezno stavite sliku, i zatim možete ili da ponudite prevoz ili da ga tražite. Imajte u vidu da se ovde pretražuju i ugovaraju samo vožnje u jednom smeru. Ako vam je potrebno povratno putovanje, morate da napravite dve pretrage.

Kako sve to izgleda u stvarnosti?

Napravila sam profil pre nekoliko meseci, ali nisam imala prilike da koristim sajt sve do prvomajskog putovanja u Italiju. Bila sam pozvana kod drugarice u Udine, mesto na severu Italije blizu granice sa Slovenijom. Gledala sam kako ću najbolje i najlakše tamo da dođem. U idealnom svetu, letela bih nekim low-costom do Venecije pa bih onda išla vozom, ali ta opcija ne postoji iz Beograda (na opšte iznenađenje ljudi tamo – Kako nemate ni jedan low-cost do Venecije? Nemamo).

Šta da radim sad i kako do tamo da dođem – dugarica mi kaže – uzmi BlaBlaCar iz Ljubljane. Druga opcija bila je da dođem avionom u Ljubljanu, odem na autobusku, hvatam bus za Trst, a onda u Trstu voz za Udine. A to mi je delovalo kao preveliko cimanje, posebno sa koferom, lap-topom i po kiši.

Odmah sam se bacila u istraživanje. Na sajtu BlaBlaCar-a sam srećom videla jedan par koji je išao iz Budimpešte u Italiju. Kada na sajtu pretražujete prevoz, on vam prikaže vozače koji se poklapaju sa vašim putovanjem – ti vozači ne moraju da kreću i da idu tačno gde i vi, možda se poklapate samo sa delom njihovog puta, kao što je bio moj slučaj.

Ovaj par Ukrajinaca je bio na proputovanju Evropom i kada su kretali iz Budimpešte u Italiju napravili su mapu svoje rute i uklopili se u moje planove savršeno. Prolazili su kroz Ljubljanu svakako, a Udine im jeste bilo blizu rute, ali su opet morali da skrenu sa glavnog puta.

Kada nađete vozača sa kojim biste da putujete, preko privatnih poruka na sajtu se dogovarate oko detalja vožnje. Ja sam im rekla kada stižem u Ljubljanu, oni su predložili da dođem do glavne železničke stanice i da će me tu čekati. Takođe, obavestili su me da će nam se još jedna devojka priključiti. Rekla sam im da znam da neće prolaziti kroz Udine, već blizu njega, ali da sam spremna da doplatim da me odvezu u Udine, ako imaju vremena i volje i prihvatili su.

Sa stranicima u kolima – o čemu pričati?

Taj prvi maj bio je užasno kišovit i vetrovit zbog čega su oni kasnili iz Budimpešte. Srećom, devojka koja je trebala takođe da se priključi u Ljubljani se pojavila na vreme tako da sam sa njom ćaskala i čekala naš prevoz. Ubrzo se pojavio mlad i veseo par i odmah mi je bilo drago što sam se odlučila za sve ovo.

Iako je vreme za vožnju bilo užasno, a oni umorni već od vožnje, samo putovanje je bilo izuzetno prijatno. Oni su aktivni putnici i rekli su mi da stalno kolima putuju Evropom zbog skupih avio karata iz Ukrajine. Često koriste BlaBlaCar da bi smanjili ukupne troškove i da bi upoznali nove ljude.
Pre nego što su se pojavili, razmišljala sam o tome o čemu ćemo pričati, ko li će se pojaviti, ali sva ta pitanja nestanu kada vidite opuštene i vesele ljude. Ubrzo smo počeli i hranu da delimo, razmenjivali smo grickalice i jedni drugima prepričavali doživljaje sa ranijih putovanja.

Iako vidno umorni, bili su fer da ispoštuju dogovor i da me odvedu u Udine. Vožnju sam platila kešom na kraju, samo 10 EUR. Očekivala sam da će biti više i spremna sam bila da platim više. Uštedeli su mi puno vremena i spasili me velikog maltretiranja koje bi me čekalo sa autobusima i vozovima i svim mojim stvarima.

Deljenje prevoza je odlična ideja, ekonomski svima isplativa, a ako imate sreće da naiđete na zanimljive ljude, možda steknete i nove prijatelje. Iskreno se nadam da će BlaBlaCar postati popularan i da će se aktivno koristiti kod nas, kao što se uveliko koristi širom Evrope.

Ako imate iskustva sa deljenjem prevoza, podelite ih sa nama u komentarima.

The post BlaBlaCar – moje iskustvo deljenja prevoza appeared first on Utisci sa putovanja.

Ne slažem se s tim ni malo, a u nastavku ću vam reći i zašto.

Kako doneti odluku

Ako nikada niste putovali sami, u potpunosti razumem da je teško doneti odluku da baš putovanje na more bude vaše prvo solo putovanje. Odlazak na more je, makar za većinu nas, često asocijacija na veliku grupu prijatelja koja se super provodi, zaljubljene parove koji šetaju bosi po plaži ili fantastičnu zabavu sa najboljom drugaricom/drugom. Koja god da je varijanta, najčešće uključuje još nekoga tu uz vas.

A onda odjednom – ti ljudi otkazuju planove, život vam se svima promenio, niste više bliski kao nekada i dok se okreneš – nemaš s kim na more. To je sasvim normalno i dešava nam se svima.

Moj prethodni tekst o samostalnom putovanju može vam pomoći da donesete tu prelomnu odluku. Imala sam i ja ista ova pitanja u glavi kada sam počinjala da putujem sama – hoće li mi biti dosadno, da li ću biti bezbedna, da li će mi biti bedak što neke lepe momente neću imati s kim da podelim? Verujte mi da vas ta pitanja muče samo dok ne krenete na put. Kada jednom dođete tamo, shvatite koliko ste se nepotrebno nervirali.

Moje iskustvo sa prethodnih samostalnih putovanja u Beč, Barselonu i na turu Kenija/Tanzanija/Zanzibar pokazalo je sledeće:

• društvo ćete naći, ako to i želite (u nastavku ću vam reći kako)
• nećete uopšte biti sami (odnosno, bićete sami koliko vi želite, a mnogo manje nego što mislite)
• nove ljude ćete mnogo lakše upoznati nego da ste sa nekim krenuli na put (i ovo ću detaljnije objasniti)

Lizi i ja samo se upoznale preko Couchsurfinga pre skoro dve godine. Družimo se i dalje:

Uvek sam smatrala da je bolje ići sam nego u lošem društvu. A najgore je kada na samom putovanju shvatiš da ti društvo ne prija, a imate još 10 dana da provedete zajedno. “Znaš, imam neku drugaricu, malo me nervira, ali ću ići s njom, da ne idem sama”- ne radite to. Ako vas nervira na kafi u Beogradu, nerviraće vas 10x više kada ste na moru 24 časa zajedno. Pod terminom “loše društvo” podrazumevam osobe koje vam ne prijaju, iz bilo kog razloga. To naravno ne znači da su ti ljudi loši sami po sebi, već vam jednostavno njihovo prisustvo ne odgovara i ne prija vam njihova energija, iscrpljuju vas, boli vas glava od njih i njihovih priča. Nemate nikakvu obavezu da provodite svoje letovanje sa takvim ljudima.

Vremenom, ovo mi je postalo glavno merilo za druženje sa nekim – kako se osećam dok sam sa tobom?

Zašto biste sebe maltretirali, samo iz straha da ćete možda biti sami? Ajde ovako da gledamo: s jedne strane, znaš 100% da ti ta osoba ne prija i da će te samo nervirati na moru, a s druge strane imaš ceo jedan svet novih ljudi koje možeš da upoznaš na novom mestu, s kojima možeš da provedeš divne dane i da te jedan korak deli od svih njih. Koju stranu biraš?

Ako kreneš sama, imaš svu slobodu da biraš ljude s kojima ćeš provoditi dane. Ne postoji taj užasni osećaj obaveze koji većina nas ima, a to je “krenule smo zajedno, pa sad moramo svuda zajedno”. Iako u stvari ne želimo da smo ovde zajedno. Ljude upoznaješ spontano, osetiš ko ti prija i brzo nađeš društvo za sve aktivnosti.

Iskustvo mi govori da kada sam putovala sama, upoznala sam više ljudi. Zašto je to tako – kada krenete u većoj grupi, mini grupi prijatelja ili samo sa jednom osobom (dečkom, drugaricom, sestrom i sl) nekako ste usmereniji na tu osobu i držite se zajedno. Čak i kada je jedna od vas otvorenija za druženje i za upoznavanje novih ljudi, najčešće ostali saputnici baš i nisu ili “hejtuju” te nove ljude koje ste upoznali. Takođe, kada ste sami, jednostavno ste otvoreniji za upoznavanje i činite taj dodatni korak, taj dodatni napor da biste nekoga upoznali, a to ne biste radili da je neko već tu sa vama.

Kako naći društvo?

Couchsurfing – Pisala sam već o sajtu Couchsurfing koji vam omogućava da se povežete da ljudima koji žive u nekom mestu i sa drugim putnicima koji ga posećuju. Aktvirajte se tu. Postavite na “wall” tog mesta poruku – Ćao, ja sam ta i ta, dolazim u vaše mesto, zanima me to i to, hajdemo na kafu”. Vidite ko će se javiti, pogledajte i vi profile i sami pošaljite nekome poruku. Ako vam je bezbednost problem, prvo se sa svim tim ljudima nađite danju, na javnom mestu, u kafiću prepunom ljudi, pa onda vidite ko su i da li biste se ponovo videli sa njima. Ako su ljudi OK, sami će vas upoznati sa svojim prijateljima, voditi na razna zanimljiva mesta i za čas ćete se naći na lepi mestima sa zanimljivim ljudima Neki će vam i pevati čuvene pesme iz Napulja, usred noći, na pustim ulicama Sicilije Što biste to propustili?

Hosteli – hosteli su odlično rešenje kada putujete sami. U prethodnim tekstovima o hostelima, gde sam navodila upravo razloge zbog kojih ih preporučujem, kao i savete kako da odaberete pravi, naći ćete puno korisnih informacija i fotografija. Ako ste u hostelu, u višekrevetnoj sobi – nema šanse da ne nađete društvo. Tako je meni bilo u Barseloni. Ljudi iz celog sveta su vam tu na dohvat ruke – na doručku, u lobiju, u baru. I svi su putnici, raspoloženi za druženje. U hostelima nećete naći ljudi kojima ne prija taj društveni momenat i socijalizacija sa drugima. Spontano započnite razgovor ili prihvatite nečiju inicijativu za opušteno ćaskanje u lobiju hotela. Pitajte za savete, preporuke, iskustva o tom mestu, putnička iskustva i videćete dalje kako će razgovor teći.

Evo mojih cimerki iz hostela u Barseloni:

AirBnB – iznajmljivanjem stana ili sobe od lokalaca automatski dobijate makar jedan lokalni kontakt. Ako iznajmite sobu, najčeće će vlasnik stana tu i živeti, pa ako je raspoložen, može da vas izvede na svoja omiljena mesta. Druga opcija je da stan delite sa drugim putnicima, čime dobijate zanimljive cimere i možete i sa njima da se organizujete za druženja.

Grupna putovanja u “rizične” zemlje – Ako biste da putujete sami, u neke daleke zemlje koje važe za manje bezbedne (bez obzira koliko je to realno opravdano ili ne) – uvek možete da se priključite nekoj od organizovanih grupa. Tu ne mislim samo na agencije. Možete ih naći i preko Facebook-a, foruma i sajtova, Kluba Putnika i sl. Tako ćete sebi ispuniti želju da posetite destinaciju snova, a imate društvo u okviru grupe. Ako vam je osećaj pripadanja grupi bitan, ovde ćete ga imati i nećete se osećati nebezbedno. Grupna putovanja su, po mom mišljenu, uvek mač sa dve oštrice jer se vraćamo na ono o čemu sam vam pričala iznad – ne birate vi društvo prema sopstvenom senzibilitetu, već ste “osuđeni” na ljude koji su se prijavili za to putovanje. A kako se ko snalazi u takvim zatvorenim grupama je individualno i moram priznati meni veoma zanimljivo za posmatranje.

Naša grupa sa putovanja u Afriku. Foto: Ljubče

FB grupe i društvene mreže – Za sve devojke koje putuju same, mogu da preporučim FB grupu Travelettes. Ovde možete postavljati pitanja, zatražiti savet i naravno dati savet i jednostavno reći da dolazite u neko mesto i da vam treba društvo. Dugo sam član ove grupe i vidim sa koliko volje i pozitivne energije se devojke međusobno pomažu i rado se nalaze i upoznaju. Ako želite da se priključite grupi na srpskom/hr jeziku, onda pogledajte grupu Savjetnik za putovanja.

Šta ako ste zatvoreniji, introvertni tip?

Uprkos komentarima ljudi “Šta ćeš sama kao luda Nasta” – tvrdim da se na solo putovanja najlakše odlučuju ljudi koji su dovoljno zreli, stabilni i otvoreni za druge, odnosno ekstrovertni. Upravo zato što su takvi, shvataju da će se na putovanjima snaći, povezati i spremiji su na razne situacije koje ih mogu zadesiti. To nisu ljudi koji nemaju s kim da se druže pa lutaju sami svetom – naprotiv, to su ljudi koji biraju da na putovanje odu sami jer je želja za putovanjem jača od svih strahova.

Nismo svi isti i to čini svet lepšim.

Najveći strah i opiranje za solo putovanja primećujem kod ljudi koji su zatvoreniji. Koji su nisu spremni da izađu iz malog i intimnog kruga prijatelja. Nisu spremni da započinju razgovor sa nepoznatim ljudima, neprijatno im je, muči ih strah od odbijanja i ko zna šta sve još. I to je OK, to su oni i ne treba da se muče. Ima i za njih rešenja:

• idite na “poznat teren” – možda ste ranije putovali sa društvom/roditeljima u neko mesto i sada znate otprilike kako je tamo i šta možete da očekujete. Možda vas tamo neko poznaje, imate lokalni kontakt, imate rodbinu/prijatelje – tu je strah od nepoznatog mnogo manji, a ostvarili ste svoj cilj – otišli ste na more!
• zamolite prijatelje da vas povežu sa nekim ko aktivno putuje – poznajem veliki broj ljudi kojima znači da u grupi imaju “nekoga koga poznaju” – ako čujete od prijatelja da neko njihov negde putuje u nekoj organizovanoj grupi/ili samostalno, a želi da se druži, razmislite o priključivanju. Tu ćete već imati “nekoga proverenog” i opet se taj strah od nepoznatog smanjuje. Možete da se upoznate pre polaska i da jedno drugom “čuvate leđa” na tom putovanju, ako će vam tako biti lakše. Ovde ne mislim na provodadžisanje!
• zamolite prijatelje da vam daju svoj lokalni kontakt – ako su vaši prijatelji već negde putovali i imaju lokalni kontakt – zamolite ih da vas spoje. To neka budu proverene osobe koje su spremne da vam pomognu u novom mestu i koje bi htele da vam prave društvo, izvedu na kafu, prošetaju sa vama i slično. Tako neće biti usamljeni, a izbeći ćete taj korak početnog upoznavanja potpuno nepoznatih ljudi koji vam je verovatno neprijatan.

I, gde ćete na more?

Napomena: iako je tekst pisan tako da ohrabri što više devojaka da krenu same na more, svi ovi saveti u potpunosti važe i za momke. Dat je ženski ugao jer, kako se meni čini, devojke se teže odlučuju na ovaj korak. Momci, ako imate pitanja ili želite da podelite svoje iskustvo, tu smo i za vas!

Na naslovnoj fotografiji nalazi se plaža Matala, na Kritu.

Komentari su tu za sva vaša pitanja i iskustva. Podelite ih sa nama.

The post Sama na more – da li ne? appeared first on Utisci sa putovanja.

Znamo po čemu je Laško poznato  – po pivu! Svi smo probali njihovo čuveno pivo, a znate li da možete da obiđete i pivaru i da od stručnog vodiča saznate sve o proizvodnji piva? Od prvih koraka do krajnjeg pakovanja i distribucije – sve što vas zanima objasniće vam ljubazni vodiči iz Pivovarne Laško.

Naš obilazak trajao je nešto više od sat vremena, saznali smo kako se pravi pivo, u čemu je razlika između mutnog i svetlog piva i probali smo neke nove ukuse – moj favorit je pivo “sour cherry and chesnut”. Nažalost, u fabrici ne postoji prodavnica, ali u mestu Laško postoji supermarket gde možete da kupite razne vrste Laško piva, posebno uzmite ove Specijal vrste koje nisam videla kod nas.

Ako ste u Laškom ili okolini tokom jula meseca, predlažem sa posetite čuveni i tradicionalni festival Pivo i cveće koji tokom 3 dana okuplja najbolje pop-rok bendove iz Slovenije i regiona  – više o samom festivalu napisaću u narednom tekstu.

Hrana kakvu ne jedete svaki dan – restoran Pavus

Volim iznenađenja na putovanjima. One momente koje niste predvideli niti planirali tokom pripreme i odlaska, a dogode se iznenada i podignu celo putovanje na nov nivo.

Takvo prijatno iznenađenje bio je restoran Pavus u Laškom.

Došli smo ovde na ručak u nedelju, da pred povratak probamo šta nude i da odmaramo oči pogledom na okolna brda. Restoran se nalazi u sklopu malog zamka-tvrđave Tabor, na uzvišenju koje ponosno motri na grad, a koja potiče još iz 12. veka – i radi tokom cele godine. Unutra je pravi topao ambijent zamka, dok je napolju velika bašta koja može da bude i natkrivena u slučaju kiše. Često se ovde ogranizuju venčanja, porodična slavlja i proslave krštenja, kao što je bio slučaj i kada smo mi bili.

Pustiću vas da kroz fotografije vidite šta smo sve probali – lokalne namirnice, povrće, riba i meso spojeni su neobičnim i kreativnim kombinacijama koje do sada nikada nisam imala prilike da probam. Ovde je gastronomsko uživanje podignuto na najviši nivo – zato i ne čudi što je ovaj restoran jedan od najboljih u celoj Sloveniji. Spremite se na pravu eksploziju svežih ukusa, maštovite kombinacije boja, aranžiranja i serviranja.

Retka su mesta gde možete spontano da upoznate vlasnike restorana i glavnog šefa i da popričate o tome šta ste jeli – a ovde je to slučaj. Osećaćete se dobrodošlo i prijatno, a raznovrsno aranžiranoj hrani radovaćete se kao malo dete – makar sam ja imala taj osećaj. Ovo je porodični restoran u koji je utkano mnogo ljubavi i proklasno gastronomsko iskustvo i znanje glavnog šefa Marka Pavčnika, uz srdačan osmeh njegove supruge Katje.

Sve je zanimljivo i novo – nema ni traga od masne i teške hrane! Bićete siti, a nećete se osećati tromo i pospano. Ceo gurmanski doživljaj pratila su kvalitetna lokalna vina, po preporuci našeg ljubaznog konobara. Mi smo probali tzv. tasting menu od pet jela. U zavisnosti od doba godine, meni se menja, pa je najbolje da sa njima na licu mesta izaberete pravi meni za sebe.

Vaše je samo da odete tamo. Za sve ostalo će se oni pobrinuti.

Na popodnevnu kaficu skoknite do Celja

Do sada ste već shvatili da, iako obožavam spa centre, volim i da vidim šta se nudi u okolini i da mi je uvek lepše kada je dan ispunjen raznovrsnim aktivnostima. Celje nam nije bilo u prvobitnom planu, ali na moje insistiranje da “hoću malo do grada”, ljubazni domaćini u hotelu preporučili su nam da odemo do Celja. Grad je zaista samo na 10 minuta vožnje od Laškog – šteta je ne obići ga.

Ovde je već znatno življe u odnosu na Laško, samim tim što je i mesto veće – a mi smo imali sreće da budemo tamo u vreme mini street food festivala. Na ovim festivalima “Otvorene kuhinje” učestvuju lokalni restorani i ugostitelji koji nude svoje specijalitete na simpatičnim tezgama. Festival menja lokaciju tako da na njihovom sajtu pogledate gde se nalazi sledeći (najčešće su u Ljubljani, ali mogu biti i u drugim gradovima Slovenije).

Ovo je zaista odlična ideja – u jednoj opuštenoj i veseloj atmosferi subotnjeg popodneva, ljudi mogu da probaju najrazličitije specijalitete –  od arapske i libanske kuhinje, preko crnih hamburgera, buritosa, tajlandske klope i raznih slatkiša. Slike iznad će vam preneti deo atmosfere.

Ono što mi se najviše dopada kod Slovenije je to što nudi puno različitih sadržaja, a bez neke tenzije ili pritiska i bez gužve. Lako stižete iz jednog mesta u drugo, brzo se nalazi parking i mesto u kafiću ili restoranu, vikendi imaju tu neku usporenu notu koju veliki gradovi nemaju, priroda je divna čak i samo dok je posmatrate sa suvozačkog sedišta. Puno je različitih pejzaža i ambijenata na jednom mestu, nudi vam i more i planine u jednom danu – i gradove i jezera u drugom.

Mislim da ćemo se Slovenija i ja još družiti.

The post Šta da obiđete i gde da jedete dok ste u Laškom appeared first on Utisci sa putovanja.