U prethodnom tekstu o Najrobiju navela sam da je Kibera ostavila najjači utisak od celog Najrobija. Od svega što sam videla na putovanjima, apsolutno ništa ne može da se poredi sa Kiberom. Navešću vam osnovne informacije o ovom naselju, a onda vas pustiti da kroz fotografije doživite ove nadrealne prizore.

U Kiberi živi oko 250.000 stanovnika. Stanovnici Kibere žive na zemljištu koje pripada državi, a samo 10% svih stanovnika ima u ličnom posedu kolibu u kojoj živi. Ne znam da li je koliba pravi naziv – kućom je nekako ne mogu nazvati, a opet, to je jedina kuća koju ovi ljudi imaju. Oni koji nemaju kolibe u vlasništvu, tu žive kao neka vrsta podstanara, bez ikakvih prava. Kolibe u kojima žive su najčešće veličine 4×4 m, sa zidovima od blata, limenim krovom i betonskim podom. U proseku, 8 ljudi živi u jednoj kolibi i za to plaćaju oko 7,5 EUR mesečno.

Tuga. Tuga je prva reč koja mi pada na pamet. I dok ovo pišem, ponovo proživljam sve te emocije koje sam i tamo doživela. Tuga, siromaštvo i neverovatni uslovi života. Kada nam je vodič rekao da ćemo na kraju dana, nakon obilaska centra Najrobija, videti i Kiberu, uz objašnjenje šta da očekujemo, imala sam okvirno u glavi kako bi to sve moglo da izgleda, ali za ove prizore vas apsolutno ništa ne može pripremiti.

Obratite pažnju na boju zemlje

Samo sam hodala u stanju polu-šoka. Kako se život uopšte odvija ovde? Šta ovi ljudi jedu, kako održavaju higijenu? Deluje kao da je ovde nemoguće živeti – a onda primećujem improvizovanu mesaru, prodavnice, frizera, tezge sa voćem i povrćem. Čak sam na jednoj tezgi videla dva nivoa – gore su bili kasetofoni, a dole žive kokoške!

Kiberu smo obišli sa par lokalnih vodiča, odnosno par momaka koji baš tu žive i koji su nas sproveli kroz ulice ovog naselja. Gazimo po vlažnoj zemlji, gledamo kako se pere veš na ruke i voda prosipa niz prašnjavi put, decu koja nam trče u susret.

U ovim uslovima, usred ovog najsurovijeg lica ljudskog siromaštva, evo njih u uniformama, trčeći se vraćaju iz škole. Preslatki. Veseli, radosni. Kako nisam ništa ponela da im dam? Nerviram se – pa ako njima ništa ne poklonim, kome ću? Sve što sam ponela za decu Afrike ostalo mi je u koferu, uopšte nisam imala u vidu da ćemo danas naići na tako veliki broj njih. Srećom, nailazimo na neki improvizovani kiosk gde kupujemo bombone i uspevamo da im podelimo. Makar to.

Kada ih vidite onako radosne sa neverovatno belim zubićima, neke polu-gole, a neke u šarenoj odeći kako trče kroz naselje, sve biste im dali. Onda se malo setite naše dece koja po Ušću vrište Kupi miiiiiiiiiiii pa razmišljate kako bi svako makar jednom u životu trebalo da se nađe licem u lice sa ovim prizorima da bi cenio ono što već ima i kako bi mu se svest makar malo promenila. Shvatite koliko smo mi (kad kažem mi, mislim na Evropu i zapadni svet generalno) upali u taj pakleni krug potrošačkog društva i lažne kupovine sreće – samo da odlučimo da li plaćamo gotovinom ili karticom?

Još samo kada bi ta deca iz Ušća kojima se sve servira na zlatnoj tacni bila makar upola nasmejana i druželjubiva kao deca iz Kibere.

Dodala bih da samo 20% Kibere ima struju i da do skoro nisu imali tekuću vodu, usled čega su se razvijale razne bolesti, npr. kolera. Sada su sprovedene dve velike cevi u naselje uz pomoć humanitarnih organizacija, koje pomažu i u pružanju zdravstvene zaštite. Što se tiče kanalizacije, uglavnom je nema.

Dok smo gazili po nekom đubretu, pokušavajući da shvatimo šta sve vidimo i gde se nalazimo, bilo je komentara da je ovo “živa zaraza”, “gde smo ovo došli” i “šta nam je ovo trebalo”. Ne slažem se s tim. Pretpostavljala sam da ćemo upadati u oči i da će možda biti nekih neprijatnosti, ali nije ih bilo. Ljudi žive svoj život, ma koliko on nama delovao strašan. Naravno, ovde ima kriminala, a i veliki je broj ljudi zaražen HIV-om. Mi smo kao grupa razgledali naselje bez ikakvih problema – naravno ovde je obavezno da imate LOKALNOG vodiča i da ne idete sami! Noću nikako!

Upali smo u lokalnu školu, u sred časa, gde su nam deca pevala i slikala se sa nama. Skidam kapu tim hrabrim ženama i učiteljicama koje pokušavaju da, čak i u ovim uslovima, deci objasne značaj obrazovanja i ne dozvole da budu bez dana škole.

Ogromna je ljudska moć preživljavanja i prilagođavanja. Tek na ovakvim mestima postajemo toga svesni.

Ako ikada budete obilazili Najrobi, obiđite i Kiberu. I ne zaboravite da se u goste ne ide praznih ruku.

The post Kibera – licem u lice sa najsiromašnijim naseljem u Africi appeared first on Utisci sa putovanja.