Onda krećete polako da idete oko kuće. Jesu li ovo vrata? Probate, zaključano. Druga vrata, opet zaključano. I dalje ste vani, niste deo zabave. Idete dalje oko kuće. Umorni ste već, duva vetar sve vreme i pitate se šta vam je sve to trebalo i da li je toliko dobro na toj žurci da trpite toliku kišu. Opet zaključano. Idete dalje. Na tom putu srećete ljude koji traže ista vrata. S nekima idete deo puta zajedno. Otvaraju se mala vrata konačno. Ali ne, nije tu žurka, samo mračni hodnik. Idete tuda, opipavate hladne zidove, nemate pojma da li je ovo put za žurku.

Možda jeste, možda nije. To su jedina vrata koja su vam se otvorila i rešite da idete, pa gde završite. Susretnete se sa par ljudi u tom hodniku, poneko vas usmeri u pravom smeru. Neko vam kaže da je hodnik dugačak i da nećete ni stići. Neko vam se pridruži, pa ode, pa se neko drugi pojavi. Neko je možda malo dalje stigao, pa pokušava da vam malo osvetli put. Vi idete jer imate želju da budete deo te žurke. Zato ste i došli. Znate kako je napolju i nećete nazad tamo. Mada niste ni sigurni kako doći do sprata gde je provod i da li na sledećoj krivini treba da idete desno ili levo. Nema lifta. Nema prečice.

Eto tako je u Australiji.

Sigurna sam da skoro svi koji dođu u potpuno novu sredinu imaju ovaj osećaj. Dobar život i visok standard o kojem ljudi sanjaju i o kojem slušaju razne bajke pre dolaska, najčešće vam nisu dostupni čim dođete.
Naravno, ima izuzetaka gde ljudi dođu sa već ugovorenim poslom pa im je put ka ovoj dobroj žurci ubrzan. Sve zavisi od pozivnice sa kojom dolazite na žurku. Pod pozivnicom podrazumevam tip vize na koju dođete u Australiju. Kada govorimo o vizama, ako razmišljate o studiranju i radu u Australiji, na blogu Budi Kengur možete da potražite dodatne informacije.

Sa studentskom vizom se osećate kao što sam napisala iznad. Međutim, svi oni koji dođu sa radnom dozvolom i imaju status “permanent residency” imaju mnogo više mogućnosti za zapošljavanje. Podrazumeva se da i njih muči proces adaptacije, upoznavanje novih ljudi i kreiranje života od nule, ali se makar poslovna vrata malo brže otvaraju.

Takođe, definicija “dobrog života” je individualna i ne tražimo svi isto od života, pa bi možda bilo dobro da svako pre dolaska razmisli šta želi i kakav život zamišlja kao idealan, kao i šta je spreman da žrtvuje na tom putu. Svako ima svoje lične i profesionalne želje i ciljeve i ne definišemo svi uspeh na isti način.

Gledajući iz perspektive od skoro godinu dana u Melburnu na master studijama, na ovo pitanje mogu da odgovorim samo – svima je ovde različito. Ali Australija se zemlja iz snova, pomisliće mnogi sada.

To je možda tačno, ljudi koje sam ovde upoznala, bilo naši ili stranci, imaju želju da ovde izgrade poslovni i privatni život i sebe uglavnom vide ovde dugoročno. I to ne zato što im je upravo sada super, već zato što vide ogroman potencijal u budućnosti.

Citiraću jednog poznanika koji je rekao “Naše iskustvo i mišljenje o Australiji zavisiće od ljudi koje upoznamo i onoga što sa tim ljudima doživimo“. I to je možda najtačnija informacija koju vam mogu odavde dati. Ako dođete u Australiju, vaša percepcija ove zemlje zavisiće od posla kojim se bavite, ljudi kojima ste svakodnevno okruženi, dela grada u kojem živite, aktivnosti kojima se bavite u slobodno vreme i naravno, vaše otvorenosti da se integrišete u novu sredinu. I od vas samih. Upravo zato, kada nekoga pitate kako mu je negde u inostranstvu, probajte da uzmete sve te faktore u obzir.

Integracija u novu sredinu je najteži i najduži proces. Zahteva vreme i ogromnu mentalnu i emotivnu snagu. Potrebno je puno vremena da prihvatite novu sredinu i da ona prihvati vas. Sve ove emocije će potpuno razumeti samo oni koji su prošli kroz isto. Verovatno kao i mnoge situacije u životu.

Zašto? Zato što na početku stalno nailazite na zatvorena vrata. I to ne traje samo nedelju-dve. Niko vas ne zove na razgovor za posao iako ste poslali veliki broj prijava, niko vas ne zove kada aplicirate za rentiranje stana/sobe. Aplicirate svuda, ali ništa. Nemate ni gde da živite, ni gde da radite, ni s kim da popijete kafu. I taj period može dugo da traje. Mesecima.

To su momenti kada shvatite jednu ključnu stvar: morate da idete dan po dan. Situaciju po situaciju, problem po problem. I da svi koraci koje pravite na početku, iako deluju mali, u stvari su ogromni jer ste aktivirali sve što imate u sebi da biste ih napravili.

Ako nekoga poznajete ovde, onda je delimično lakše. Pod uslovom da ljudi koje poznajete zaista i žele da pomognu. Imajte u vidu da to nije uvek slučaj! Ako vaši ljudi ovde imaju mentalitet onoga ko hoće da vam pomogne, a ne da se poredi sa vama i takmiči, biće malo lakše. Imaćete kod koga da budete u početku, time ćete uštedeti ogroman novac i neko će vam dati dragocene osnovne informacije. A to vam najviše treba kada tek stignete – prava informacija.

Nemojte očekivati da će ljudi da se polome da vam pomognu, samo zato što ste novi i sami. To što je neko iz Srbije ili regiona ne znači da će skočiti odmah u pomoć, čak i kada se bavite istim ili sličnim poslom. Možda je do mentaliteta, načina razmišljanja ili ko zna čega. Dešavalo mi se da mi ljudi pričaju kako su jako zauzeti jer rade dva posla, a ja za to vreme nemam ni jedan. A kada ste novi, vama samo treba informacija koji kanali daju najviše rezultata za traženje i dobijanje posla. Informacija kako stvari ovde funkcionišu, ništa više. Valjda se podrazumeva da se sam boriš i da učiš kroz sopstvene greške. S druge strane, kada se izboriš i kada vas Australijanci zaposle isključivo na osnovu vašeg znanja, veština i karaktera, ogroman je osećaj zadovoljstva, profesionalnog napretka i ispunjenosti.

Pomoć će doći, ima i dalje dobrih ljudi koji će pružiti ruku. Nekada ta pomoć dolazi od naših i hvala im neizmerno na tome! A nekada i od potpuno nepoznatih ljudi s kojima će vam se putevi slučajno ukrstiti. A možda nije ni slučajno, već je upravo tako trebalo da bude. Ljudi iz raznih delova sveta,  stranci, Australijanci, ljudi koji jednostavno razumeju i znaju da saslušaju.

Snalaženje je proces. To je jedini odgovor koji mogu da dam svima koji pitaju “Kako si se snašla?” Traje i posle skoro godinu dana i kockice se i dalje slažu. Verovatno u životu nikad nije svaka kockica na svom mestu. Koliko god da je početak u novoj sredini pun izazova, neizvesnih ishoda, neočekivanih obrta i drame, tu je i druga strana. Dani su ispunjeni predivnim momenatima sa ljudima iz celog sveta, smehom, jedinstvenim iskustvima, kulturološkim saznanjima, fantastičnom hranom i kafom i što je najvažnije – razvija se ogromna lična snaga, uči se o sebi, o drugima i ruše se mnoge predrasude.

U naredim tekstovima pisaću o sledećem:

2. Melburn ili Sidnej?

3. Kako je za posao?

4. Kako ja da dođem tamo?

5. Koliko košta studiranje?

6. Preko koje agencije si došla?

7. Da li mogu da zaradim za studije i živim od part-time posla?

8. Da li je master težak?

9. Da li je skupo?

10. Imaš li društvo?

Pisaću i o svemu što me ovde oduševljava, o procesu “culture shock-a”, a onda kada se naviknete na ovu sredinu i o “reverse culture shock-u” koji mi se sada dešava kada pričam sa pojedinim ljudima iz Srbije.

A za godinu dana ću ponovo napisati tekst “Kako je u Australiji” i jedva čekam da vidim kako će izgledati.

Javite mi ako imate posebnu temu koja vas zanima o Australiji.

The post Kako je u Australiji? appeared first on Utisci sa putovanja.

Ponovo osećam potrebu da vam kažem jedno veliko Izvinite što ne pišem redovnije. Toliko toga imam da vam ispričam da nekad ne znam odakle bih prvo krenula. Dešava se puno toga, skoro pa svaki dan. Ako želite da pratite dešavanja na dnevnom nivou, pratite me na Instagramu, tamo ćete videti sitnice svakodnevnog života u Melburnu.

Dani mi lete jer pokušavam da balansiram obaveze na fakultetu, posao i društveni život, odnosno kreiranje istog od nule.

Kontakti koje sam dobila od moje agencije kada sam dolazila puno su mi pomogli da uspostavim prva poznanstva ovde i da već imam mali krug prijatelja i poznanika. Ali o tome kako naći društvo pisaću u posebnom tekstu.

Inspiracija za ovaj tekst potekla je od mog druga Brazilca koji je u “istom sosu” kao i ja i dalje se adaptira na sve. Dok smo sedeli na čaši vina sinoć u gradu i komentarisali kulturološke razlike, pokušali smo da odgovorimo na pitanje: “Šta je normalno?” Jesmo li mi samo navikli na drugačije pa da sada prolazimo kroz fazu prilagođavanja i adaptacije? Da li ćemo nastaviti da se čudimo ili ćemo se prilagoditi?

U nastavku vam navodim samo neke od kulturoloških razlika koje sam do sada primetila. Ima ih još.

Ovim ne kažem da je način života ovde pogrešan, a kod nas ispravan niti obrnuto. Samo je drugačije i veoma je individualno u kom sistemu će se jedna osoba osećati prijatno i koje ćemo nove navike usvojiti, a koje ćemo dobre stare navike pokušati da zadržimo i primenimo u novoj sredini.

• Nema ljudi na ulicama, čak ni u subotom uveče, leti

Ako se nalazite u udarnim gradskim ulicama ili glavnim ulicama sa restoranima i barovima, biće ljudi. Ono čega nema je neki spontani “street life” po običnim bočnim ulicama i naseljima. Na primer, sinoć je bila subota, nakon 37 stepeni u toku dana, bilo bi očekivano da su ljudi napolju, da šetaju po kraju, šetaju psa, ćaskaju sa komšijama. “Da smo sada u Brazilu, u svakom kraju bi bila gomila ljudi na ulicama, komšije bi se nešto doviklivale, deca bi skakutala po ulici, sve bi vrvelo od života” kaže mi sinoć drug.

I u Srbiji bi bilo tako, rekla sam, i mi imamo taj momenat spontanog ćaskanja sa komšijama ispred zgrade i boravka napolju samo zato što nam je jednostavno normalno da smo napolju, posebno vikendom leti. Sedimo na terasama, gledamo ko prolazi

Ako zađete van najužeg gradskog jezgra Melburna, nema toga. Možete da idete nekom bočnom ulicom sat vremena i nikoga da ne sretnete. Čak su i svetla ugašena. Gde su ti ljudi i šta rade? Nemam pojma.

Neka od objašnjenja su: svi ovde voze pa ako hoće da izađu idu kolima u delove grada gde se izlazi/niko ne ide peške/sede iza kuće jer imaju velike bašte i sve aktivnosti se u stvari odvijaju iza kuće da bi imali privatnost, a ne ispred kuće kao mi/gledaju Netflix/umorni su i rano idu na spavanje…

• Posao i teretana su prioritet nad društvenim životom

Teretana je ovde svetinja. Vežbanje, trčanje, razni treninzi su apsolutni prioritet. Zdrav život, “super foods”, razne semenke i ulja, vežbanje svega i svačega je podignuto na nivo kulta. Svi trče, voze bicikl, aktivni život je “a must”. To naravno nije loše, gledajući sa zdravstvene strane, mnogo bi bilo lošije da ne vode računa o sebi.

Radni dan se, makar za većinu ljudi sastoji od posao-teretana-kuća života što ostavlja jako malo vremena za spontana druženja i uglavnom se sve društvene aktivnosti odvijaju vikendima. Najčešće se ide na brunch-eve sa prijateljima u toku dana ili na piće uveče. Ono čega nema, ili se meni ne dešava, jeste neko spontano druženje radnim danima. Ljudi su jako zauzeti i kako mi se čini, druženje i stvaranje jakih i bliskih prijateljstava nekako nije prioritet. Možda grešim, videćemo vremenom. S jedne strane, organizaciono je razumljivo jer je grad zaista ogroman i ako ne živite blizu radnog mesta ili fakulteta, nemate mnogo slobodnog vremena tokom nedelje jer se puno vremena gubi u prevozu.

• Kampovanje i hiking su IN

Kampovanje i pešačenje u prirodi (hiking) su takođe jako popularni i kod porodica sa decom i među prijateljima, svi kampuju, idu u prirodu i žive u skladu sa svojim okruženjem, što je za svaku pohvalu. Kad im kažem da nikada nisam bila na kampovanju, iznenade se.

• Ljudi se oblače prema svom ukusu i nema uniformisanja

Jedna od stvari koja mi se ovde mnogo dopada je to svako nosi ono što želi, voli i u čemu se oseća dobro, a da okolina ne podiže obrvu i ne misli da je narkoman ili u nekoj sekti (dva najčešća razloga našeg naroda ako nemaš istu majicu kao i svi iz tvog društva).

Ovde je zaista ceo svet. I svi nose najrazličitije kombinacije boja, dezena i materijala. Od super sređenih Australijanki u skupim haljinama i običnim japankama “sa pijace” na nogama, do “sve mi boje lepo stoje” kombinacija, ljudi u pidžamama u prodavnicama, tinejdžerki obučenih “kao za splavove” – sve možete da vidite za samo sat vremena u gradu i niko nikoga ne osuđuje i ne zagleda. Sloboda izbora i kreativnog izražavanja. Naravno, Australijanci nose japanke uz sve. Čak i na posao. I zimi. Live and let live.

• Mladi najčešće žive u share-house, a ne samostalno

Verovatno ću napisati poseban tekst o životu u share-house i navikavanju na to. Pre nego što sam ovde došla, nisam uopšte znala da ljudi ovde dele stanove i kuće sa drugima i da generalno jako malo mladih ljudi živi samostalno. Odnosno, samostalno žive uglavnom parovi ili ljudi koji odluče da žive daleko od centra grada jer je preskupo iznajmljivanje stana u gradu ili naseljima blizu centra.

Share-house ili share flat je koncept življenja gde svako ima svoju sobu, a delite dnevnu sobu, kupatilo i kuhinju u okviru iste kuće ili stana. U skromnijim varijantama, deli se čak i soba, a u malo skupljim imate svoju sobu i čak svoje kupatilo.

Možda mi je ovo jedan od najvećih kulturoloških šokova. Odnosno, bilo mi je čudno da čak i zaposleni ljudi u svojim ranim i srednjim 30-im godinama dele stan sa potpuno nepoznatim ljudima i da ne mogu da žive samostalno čak i u zemlji sa visokim standardnom kao što je Australija. Cene iznajmljivanja sobe ili stana/kuće su ovde jako visoke, tako da je ekonomski razlog jedan od glavnih razloga za deljenje stambenog prostora. Deljenjem stambenog prostora ne delite uvek i život sa nekim. U boljoj varijanti, cimeri vam mogu postati i prijatelji čime bi deljenje stana postalo zanimljivo i poboljšalo bi kvalitet života. U većini slučajeva, ljudi samo dele stambeni prostor i račune i to je to.

Moji cimeri su trenutno jedan Italijan, Australijanka i Čileanka. Svi su generalno fini i ljubazni sa svojim vrlinama i manama, ali se ne družimo mnogo jer su nam rasporedi potpuno drugačiji i prođu dani da se nekada i ne sretnemo. Share house je možda i dobro rešenje kada ste novi i ne znate nikoga u gradu jer životom u zajednici makar imate cimere ako vam je potrebna neka pomoć ili informacija. A to nekada mnogo znači.

Samo traženje sobe u Melburnu je priča za sebe, englesku verziju mog iskustva o traženju parčeta životnog prostora pročitajte OVDE.

Pisaću vam još, obećavam. A vi podelite sa mnom šta je za vas “normalno”?

The post Navikavanje na kulturološke razlike – šta je normalno? appeared first on Utisci sa putovanja.