5 činjenica o studentskom životu u Australiji

Inspirisana nedavnim e-mailom koji mi je stigao iz Srbije i pitanjima “Da li je lako naći posao”, kao i naknadnim razgovorima sa prijateljima ovde, shvatila sam koliko nisam mogla realno i objektivno da procenim neke stvari o studentskom životu u Australiji pre dolaska.

Kada je par koji je poslao email rekao da dolazi sa detetom na studentskoj vizi i da oboje mogu da rade samo pola radnog vremena, prva pomisao mi je bila “iz sadašnje perspektive, da imam dete i da mogu da radim samo pola radnog vremena, ne znam da li bih se usudila da dođem”.

Naravno, to im nisam rekla. Zašto – zato što uvek, ali uvek ima nade da će tuđe iskustvo biti potpuno drugačije i da će se brzo snaći i uspeti finansijski da opstanu. Postoji puno faktora koji utiču na to, kao što su samo zanimanje, da li poznajete nekoga ovde (i u koje krugove ćete uspeti da se ubacite kada dođete) i naravno šta konkretno znate da radite. Na primer, ako ste barista i znate da napravite odličan cafe latte, u gradu kao što je Melburn nećete biti bez posla.

Ono što sam zajedno sa prijateljima shvatila da smo mi pre dolaska imali nedovoljne/pogrešne informacije o nekim jako bitnim stvarima:

1.  Posao se teško nalazi.

Da, teško je bukvalno svima koje znam. Ako se pitate zašto, ovo su samo neki od razloga iz mog ličnog iskustva i iskustva iz moje bliže okoline:

– Nemate lokalno iskustvo – Ovde se jako ceni “local experience” i jako su ljubazni i fini kada slušaju o vašem “overseas” iskustvu – ali uvek je pitanje Šta ste radili u Australiji? Imate li local reference? Poznajete li svoju industriju ovde, znate li kako se ovde radi vaš posao, imate li kontakte? A ako ste došli kao ja sami bez kontakata, na sva ta pitanja odgovarate sa NE, pognute glave, u nadi da će ipak neko u vama videti potencijal i dati vam tu najvažniju, prvu australijsku šansu.

2. Ograničenje od samo 20 sati rada nedeljno je jako veliki problem. Možda i glavni problem.

To je jedna od glavnih stvari koju mi niko nije rekao. Ja sam naivno verovala da sa part-time poslom može da se živi. Iako u Australiji postoje part-time poslovi u različitim industrijama, ti poslodavci bi želeli da radite najmanje 3 ili 4 dana nedeljno. Kada sam razgovarala sa jednom rekruterkom, rekla mi je da nema posao za mene jer je 20 sati nedeljno samo dva i po radna dana i da je to premalo za profesionalni posao. Čak i kada tražite posao u restoranu, kafiću ili prodavnici, apsolutno svi vas pitaju na kojoj ste vizi i koliko zakonski smete da radite. Dodatni problem stvara konkurencija – part-time poslove traže svi studenti.  Pored nas studenata, tu su i svi koji dolaze u Australiju na Working Holiday visa i mogu da rade puno radno vreme.

I sad zamislite poslodavca kada razgovara sa mnom i ja mu kažem – Pa ja mogu da radim samo 20 sati nedeljno. Pored toga, ne mogu da radim četvrtak, petak i subota jer imam nastavu i na ta predavanja moram da idem.

A onda taj isti poslodavac razgovara sa nekim koje na WH visa i ko kaže – Ja mogu da radim full time, nemam nikakve obaveze tipa fakultet i mogu da radim svaki dan u nedelji i da uzmem bilo koju smenu.

Šta mislite, koga će poslodavac pre da zaposli?

3. Izuzetno se ceni lična preporuka, čak i za poslove kao što je kafić ili čišćenje.

Nikada neću zaboraviti kada sam pre dolaska u Australiju razgovarala preko FB sa jednom našom devojkom koje mi je rekla da studira i da radi cleaning. Moja prva pomisao bila je “Zar ova pametna devojka koja je tamo na masteru ne može da nađe neki bolji posao od čišćenja?”
Sada, iz ove perspektive, shvatam koliko nisam imala pojma i potpuno razumem koliko je teško naći bilo kakav posao kao student, a posebno prvi posao u Australiji.

Zato, kada čujete da neko radi čišćenje ili pere sudove negde u belom svetu, molim vas da se zastanete pre nego što bilo šta prokomentarišete. Hajde da obrnemo taj balkanski mentalitet “otišao vani da pere sudove, a ovde je bio dr-mr” i da shvatimo kolika je snaga i volja potrebna da se živi i preživi u prvim godinama u inostranstvu. Samo za trenutak se postavite na mesto te druge osobe. I nemojte da odmahujete glavom i kažete “A šta ćeš…”. Nego recite – bravo, čestitam jer radiš pošteno, vredno i ideš ka svom cilju”.

Kada ste novi ovde, Australijanci vam ne daju poslove šakom i kapom – referenca se jako ceni. Ako imate nekoga ko već radi u toj firmi/kafiću da vas preporuči i da kaže da ćete raditi korektno, dolaziti na posao na vreme i da ste generalno “hard-working and reliable”, posao se lakše dobija. Naravno, čak i tada radite probne smene i imate probni period jer se ništa ne podrazumeva i morate svuda da dokažete šta znate. Takođe se podrazumeva da imate znanje i kvalifikacije za određeni posao.

4. Lokalno stanovništvo vam je isto konkurencija

Prošle godine sam tokom letnjeg raspusta (što je ovde decembar, januar i februar) radila kao Christmas casual sales assistant u jednoj od mojih omiljenih prodavnica. Tokom raspusta, studenti imaju zakonsko pravo da rade puno radno vreme, čime se šanse za dobijanje poslova povećavaju – upravo zašto što možete poslodavcu da kažete da ste “fully available any day of the week”.

Sve devojke sa kojima sam radila bile su Australijanke. Neke su još studirale, neke nedavno završile studije i pošto još uvek nisu naše posao u struci, rade u toj prodavnici. Tada sam shvatila da nam konkurencija za te “studentske” hospitality/customer service/retail poslove (za koje mi pogrešno mislimo da lako mogu da se nađu jer nisu “posao u struci”) nisu samo drugi studenti ili working holiday posetioci, već i sami Australijanci koji isto moraju da plaćaju račune kao i mi.

A kad smo kod računa….

5. Troškovi života su visoki, a kao student nemate popust čak ni na kartu za prevoz

Pored problema da se nađe bilo kakav pristojan posao od 20 sati nedeljno, problem je u tome što ako ste student, najčeće ste i plaćeni kao student. A vaši troškovi života su isti kao i kod ljudi koji rade puno radno vreme na dobro plaćenim pozicijama. Cena sobe ili stana za studente nije niža nego cena za zaposlene, kao International master student nemate popust ni za mesečnu kartu za prevoz. Ponegde imate 10% popusta sa studentskom karticom u knjižari ili besplatan ulaz u muzej i to je uglavnom sve.

Svakodnevni život, računi, kafa, hrana, stanovanje – to je preskupo za studenta. Na primer, mesečna karta za prevoz košta $150. Hleb možete da kupite za $3.5 ali se on razvlači kao žvaka, dok onaj od $6 već liči na pravi hleb.

Često me ljudi pitaju – Da li mogu da dođem u Australiju i da radim part-time, studiram, uštedim za školarinu i pristojno živim? Nažalost, to nije moguće ako vam je ta školarina master ili neka skuplja diploma. Za škole jezika koje traju par meseci možda ima nade. Iz mog studentskog iskustva, uštedeti i 10$ je ogroman uspeh.

Stavite sve na papir pa ćete videti kako i zašto. Ne slušajte bajke o visokom standardu jer je taj standard nedostižan sa studentskom vizom.

Lakša varijanta je da imate ovde nekoga kod koga ćete živeti i nećete plaćati smeštaj, čime ćete uštedeti ogroman novac. Takođe, finansijski je lakše kada ste vi na primer master student, a partner sme da radi puno radno vreme, pa samim tim imate dodatni izvor prihoda. Potpuno druga tema je razmisliti da li u Australiju dolazite s nekim ko će raditi dan i noć da plati vašu preskupu master školarinu i da li ćete uspeti da zajedno izađete iz tog materijalno i psihološki teškog procesa prilagođavanja na novi život.

Crni oblaci počinju polako da se dižu kada dobijete taj prvi posao, kada upoznate ljude i kada steknete pravo da radite puno radno vreme. Nekima to ide brže, nekima sporije i kao što sam nedavno pričala sa drugaricom – glavna razlika u odnosu na Srbiju je upravo ta nada, ta mogućnost da će kasnije biti bolje i da ćete ipak stati na noge u nekom trenutku.

Ako želite, mogu da vam pišem i o tome kako da ipak nađete svoj part-time posao i da preživite, uprkos svemu što sam ovde navela.

Ako imate pitanja, slobodno pišite u komentarima. Volela bih da čujem različita iskustva i razmišljanja.