Kako je u Australiji?

Pozvani ste na žurku. Najbolju žurku u gradu. Svi žele da budu tamo. Imate ulaznicu i stigli ste ispred divne, velike i sređene kuće, držite ulaznicu u rukama, kroz prozore vidite obrise ljudi koji se odlično provode i uživaju. Međutim, ne vidite gde je ulaz. Stojite ispred pokušavajući da vidite gde su vrata. Kiša pljušti. Ne vidite ništa.

Onda krećete polako da idete oko kuće. Jesu li ovo vrata? Probate, zaključano. Druga vrata, opet zaključano. I dalje ste vani, niste deo zabave. Idete dalje oko kuće. Umorni ste već, duva vetar sve vreme i pitate se šta vam je sve to trebalo i da li je toliko dobro na toj žurci da trpite toliku kišu. Opet zaključano. Idete dalje. Na tom putu srećete ljude koji traže ista vrata. S nekima idete deo puta zajedno. Otvaraju se mala vrata konačno. Ali ne, nije tu žurka, samo mračni hodnik. Idete tuda, opipavate hladne zidove, nemate pojma da li je ovo put za žurku.

Možda jeste, možda nije. To su jedina vrata koja su vam se otvorila i rešite da idete, pa gde završite. Susretnete se sa par ljudi u tom hodniku, poneko vas usmeri u pravom smeru. Neko vam kaže da je hodnik dugačak i da nećete ni stići. Neko vam se pridruži, pa ode, pa se neko drugi pojavi. Neko je možda malo dalje stigao, pa pokušava da vam malo osvetli put. Vi idete jer imate želju da budete deo te žurke. Zato ste i došli. Znate kako je napolju i nećete nazad tamo. Mada niste ni sigurni kako doći do sprata gde je provod i da li na sledećoj krivini treba da idete desno ili levo. Nema lifta. Nema prečice.

Eto tako je u Australiji.

Sigurna sam da skoro svi koji dođu u potpuno novu sredinu imaju ovaj osećaj. Dobar život i visok standard o kojem ljudi sanjaju i o kojem slušaju razne bajke pre dolaska, najčešće vam nisu dostupni čim dođete.
Naravno, ima izuzetaka gde ljudi dođu sa već ugovorenim poslom pa im je put ka ovoj dobroj žurci ubrzan. Sve zavisi od pozivnice sa kojom dolazite na žurku. Pod pozivnicom podrazumevam tip vize na koju dođete u Australiju. Kada govorimo o vizama, ako razmišljate o studiranju i radu u Australiji, na blogu Budi Kengur možete da potražite dodatne informacije.

Sa studentskom vizom se osećate kao što sam napisala iznad. Međutim, svi oni koji dođu sa radnom dozvolom i imaju status “permanent residency” imaju mnogo više mogućnosti za zapošljavanje. Podrazumeva se da i njih muči proces adaptacije, upoznavanje novih ljudi i kreiranje života od nule, ali se makar poslovna vrata malo brže otvaraju.

Takođe, definicija “dobrog života” je individualna i ne tražimo svi isto od života, pa bi možda bilo dobro da svako pre dolaska razmisli šta želi i kakav život zamišlja kao idealan, kao i šta je spreman da žrtvuje na tom putu. Svako ima svoje lične i profesionalne želje i ciljeve i ne definišemo svi uspeh na isti način.

Gledajući iz perspektive od skoro godinu dana u Melburnu na master studijama, na ovo pitanje mogu da odgovorim samo – svima je ovde različito. Ali Australija se zemlja iz snova, pomisliće mnogi sada.

To je možda tačno, ljudi koje sam ovde upoznala, bilo naši ili stranci, imaju želju da ovde izgrade poslovni i privatni život i sebe uglavnom vide ovde dugoročno. I to ne zato što im je upravo sada super, već zato što vide ogroman potencijal u budućnosti.

Citiraću jednog poznanika koji je rekao “Naše iskustvo i mišljenje o Australiji zavisiće od ljudi koje upoznamo i onoga što sa tim ljudima doživimo“. I to je možda najtačnija informacija koju vam mogu odavde dati. Ako dođete u Australiju, vaša percepcija ove zemlje zavisiće od posla kojim se bavite, ljudi kojima ste svakodnevno okruženi, dela grada u kojem živite, aktivnosti kojima se bavite u slobodno vreme i naravno, vaše otvorenosti da se integrišete u novu sredinu. I od vas samih. Upravo zato, kada nekoga pitate kako mu je negde u inostranstvu, probajte da uzmete sve te faktore u obzir.

Integracija u novu sredinu je najteži i najduži proces. Zahteva vreme i ogromnu mentalnu i emotivnu snagu. Potrebno je puno vremena da prihvatite novu sredinu i da ona prihvati vas. Sve ove emocije će potpuno razumeti samo oni koji su prošli kroz isto. Verovatno kao i mnoge situacije u životu.

Zašto? Zato što na početku stalno nailazite na zatvorena vrata. I to ne traje samo nedelju-dve. Niko vas ne zove na razgovor za posao iako ste poslali veliki broj prijava, niko vas ne zove kada aplicirate za rentiranje stana/sobe. Aplicirate svuda, ali ništa. Nemate ni gde da živite, ni gde da radite, ni s kim da popijete kafu. I taj period može dugo da traje. Mesecima.

To su momenti kada shvatite jednu ključnu stvar: morate da idete dan po dan. Situaciju po situaciju, problem po problem. I da svi koraci koje pravite na početku, iako deluju mali, u stvari su ogromni jer ste aktivirali sve što imate u sebi da biste ih napravili.

Ako nekoga poznajete ovde, onda je delimično lakše. Pod uslovom da ljudi koje poznajete zaista i žele da pomognu. Imajte u vidu da to nije uvek slučaj! Ako vaši ljudi ovde imaju mentalitet onoga ko hoće da vam pomogne, a ne da se poredi sa vama i takmiči, biće malo lakše. Imaćete kod koga da budete u početku, time ćete uštedeti ogroman novac i neko će vam dati dragocene osnovne informacije. A to vam najviše treba kada tek stignete – prava informacija.

Nemojte očekivati da će ljudi da se polome da vam pomognu, samo zato što ste novi i sami. To što je neko iz Srbije ili regiona ne znači da će skočiti odmah u pomoć, čak i kada se bavite istim ili sličnim poslom. Možda je do mentaliteta, načina razmišljanja ili ko zna čega. Dešavalo mi se da mi ljudi pričaju kako su jako zauzeti jer rade dva posla, a ja za to vreme nemam ni jedan. A kada ste novi, vama samo treba informacija koji kanali daju najviše rezultata za traženje i dobijanje posla. Informacija kako stvari ovde funkcionišu, ništa više. Valjda se podrazumeva da se sam boriš i da učiš kroz sopstvene greške. S druge strane, kada se izboriš i kada vas Australijanci zaposle isključivo na osnovu vašeg znanja, veština i karaktera, ogroman je osećaj zadovoljstva, profesionalnog napretka i ispunjenosti.

Pomoć će doći, ima i dalje dobrih ljudi koji će pružiti ruku. Nekada ta pomoć dolazi od naših i hvala im neizmerno na tome! A nekada i od potpuno nepoznatih ljudi s kojima će vam se putevi slučajno ukrstiti. A možda nije ni slučajno, već je upravo tako trebalo da bude. Ljudi iz raznih delova sveta,  stranci, Australijanci, ljudi koji jednostavno razumeju i znaju da saslušaju.

Snalaženje je proces. To je jedini odgovor koji mogu da dam svima koji pitaju “Kako si se snašla?” Traje i posle skoro godinu dana i kockice se i dalje slažu. Verovatno u životu nikad nije svaka kockica na svom mestu. Koliko god da je početak u novoj sredini pun izazova, neizvesnih ishoda, neočekivanih obrta i drame, tu je i druga strana. Dani su ispunjeni predivnim momenatima sa ljudima iz celog sveta, smehom, jedinstvenim iskustvima, kulturološkim saznanjima, fantastičnom hranom i kafom i što je najvažnije – razvija se ogromna lična snaga, uči se o sebi, o drugima i ruše se mnoge predrasude.

U naredim tekstovima pisaću o sledećem:

2. Melburn ili Sidnej?

3. Kako je za posao?

4. Kako ja da dođem tamo?

5. Koliko košta studiranje?

6. Preko koje agencije si došla?

7. Da li mogu da zaradim za studije i živim od part-time posla?

8. Da li je master težak?

9. Da li je skupo?

10. Imaš li društvo?

Pisaću i o svemu što me ovde oduševljava, o procesu “culture shock-a”, a onda kada se naviknete na ovu sredinu i o “reverse culture shock-u” koji mi se sada dešava kada pričam sa pojedinim ljudima iz Srbije.

A za godinu dana ću ponovo napisati tekst “Kako je u Australiji” i jedva čekam da vidim kako će izgledati.

Javite mi ako imate posebnu temu koja vas zanima o Australiji.