Da li davati i slušati savete o putovanjima?

Verovatno se pitate odakle potiče inspiracija za ovaj tekst i to još u rubrici “Saveti”. U pravu ste, možda je čudno što razmišljam na ovu temu, ali želela bih da ova razmišljanja i iskustva podelim sa vama i da zajedno dođemo do zaključka.

Odakle mi ova ideja?

Pre par nedelja, čitala sam intervju hrvatskog blogera Hrvoja Ivančića čija putovanja i avanture redovno pratim preko njegovog bloga i FB stranice i kada ga je novinar pitao – Šta biste savetovali drugim putnicima, on je odgovorio –  Ne dajem savete.

Moja prva misao bila je – Zbog čega ovako iskusan putnik ne daje savete? Toliko toga je video i doživeo, njegovi saveti bi bili dragoceni.

Počela sam i ja da razmišljam intenzivno na ovu temu. Da li bi trebalo davati savete o putovanjima? I od koga primati savete?

Putnici iz fotelje

Kao po nekom nepisanom pravilu, najbučniji i najuporniji u davanju saveta su oni koji nigde ne putuju, a sve znaju jer su tako videli na TV-u ili su tako pročitali na Internetu. A ako je tako na TV-u, nema šanse da je drugačije u realnosti, zar ne?

Ja ih zovem “putnici iz fotelje”. Lako ćete ih prepoznati jer su puni nekih “saveta” koji su u stvari “opšta mesta” tipa “Italijani su bučni” i predloga šta bi vi trebalo da radite jer “tako kaže od komšinice sestra pa njena svekrva”. Njima su sto puta prepričane priče nepoznatih ljudi relevantan izvor informacija, koliko god meni to bilo neverovatno. Tako sam čula, znači tako je sigurno tamo, nemam šta da idem – njihova je glavna uzrečica i moto. Moram priznati da su me jedno vreme nervirali ti ljudi, a sada ih samo sažaljevam jer celog svog života svet gledaju tuđim očima.

Bliski prijatelji, braća/sestre i roditelji

Rekla bih da je ova kategorija mač sa dve oštrice ili hod po tankom ledu. Da li bi trebalo da slušamo nečije savete samo zato što su nam prijatelji/roditelji/braća i sestre pa nam sve to govore iz “najbolje namere”?

Prijatelji i braća/sestre nam mogu dati korisne savete i praktične informacije, ali uvek imajte u vidu da, iako idete na primer u isti grad, svako putovanje je različito i da je svaka impresija drugačija, lična i da zavisi od milion i jednog faktora. Možda je vašim prijateljima bilo negde super jer im je bilo lepo vreme i videli su sve što su želeli, a vama je padala kiša, uhvatio vas grip, posvađali ste sa saputnicima i sve vam je propalo. Ili obrnuto.

Često čujem ljude oko sebe koji kažu –  E mislila sam tamo da idem, ali bila je moja drugarica i rekla mi je da je tamo tako i ovako i sad neću ni ja da idem. Nemojte da odustajete od putovanja samo na osnovu komentara bliskih ljudi. Koliko god da su vam bliski, pa makar bili brat ili sestra, vi ste i dalje dve različite osobe, sa različitim interesovanjima, pogledima na svet i različitom energijom. Možda vama baš legne taj neki grad koji se njima nije dopao. Saslušajte iskustvo, pokupite par trikova i utisaka i to je sve. Ako vam se negde ide – idite!

Roditelji vam mogu davati savete tipa Nemoj da plivaš u duboko, nisam te ja rodila da te pojede ajkula kao što ja čujem svake godine pred polazak na more i uvek se ismejem slatko. Tu su naravno i saveti “ponesi nešto dugih rukava, ako noću bude hladno” i slično, znamo svi već tu proceduru i lekciju koju slušamo pred svako putovanje. Rekla bih da su ovi saveti, iako dati iz najbolje namere, u ovim godinama potpuno beskorisni. Nema svrhe pričati isto nekome ko putuje možda prvi put na more bez roditelja u 15-16 godina i nekome ko ima 30+ i već ima bogato putničko iskustvo iza sebe. Samo da to još i roditelji shvate.

Najpametnije i najkorisnije što bi svi stariji mogli da kažu deci, unučićima i članovima šire familije, ako već žele da daju svete bilo bi – Lep provod i ako ti nešto zatreba – tu smo za tebe. Na taj način putnik dobija krila i vetar u leđa, a zna da ima podršku u bilo kom trenutku, koja je tu, ali ne meša se u samo putovanje.

Koga onda da slušate?

Sebe. Samo sebe. Ako vas negde vuče da putujete, organizujte se i idite. Kako ide ona rečenica Stiva Džobsa: Nemoj dozvoliti da buka tuđih mišljenja utiša tvoj unutrašnji glas.

Od nas koji pišemo blogove, od korisnika raznih putničkih foruma, portala i drugih svetskih putnika možete čuti ono što je dragoceno – a to je iskustvo iz prve ruke i lični utisak. To iskoristite da biste saznali nešto više i bolje se pripremili, ali nikako ne pretpostavljate da će i vama biti baš tako. Koga kod da slušate ili čitate, napravite razliku između korisnih, praktičnih informacija i subjektivnog doživljaja.

Sve što je korisno, praktično, informativno i realno iskustvo dobro upamtite i nešto od toga primenite na svom putovanju, a subjektivni doživljaj saslušajte, ali se ne vezujte za njega.

Možda će vama biti sto puta bolje ili ćete se smoriti i razočarati u neki grad. Čak i da se to desi, pa šta? Bili ste, videli ste, sad znate. I loše iskustvo je značajno jer vas upravo ono jača kao ličnost.

Sada mi je malo jasnije zašto je Hrvoje rekao da ne daje savete. Verovatno baš zato što je video svašta, prošao i doživeo nezamislivo više od prosečnog turiste, zna da je svaki put drugačiji i da nema istih utisaka sa putovanja, avantura, impresija, priča.

Upravo zbog toga, najbolji i jedini savet koji bi trebalo drugima da dajemo je – idi i vidi svojim očima.

Šta mislite i koga vi slušate?